Mi bismo da budemo veći katolici od pape

Već prvih godina aktuelna vlast je odustala od tih prioriteta i državni brod okrenula u suprotnom smeru – nema dana da ne blamira istaknute ličnost iz EU, neku članicu ove grupacije država ili Zapad u celini. Ima li ovaj radikalni zaokret realan povod i logičan razlog? Da li je EU odustala od svog sistema vrednosti? Nije. Šta je razlog okretanja leđa Evropskoj uniji?

Odgovor nije u logičkoj već u moralnoj sferi. Vladajućoj garnituri se osladila vlast i postepeno je ovladala novčanim tokovima, usmeravajući sve više novca u svoje džepove i džepove svojih trabanata. To čini na razne načine, a najčešći je ugrađivanje u cene – ugovaranje poslova u uskom, zatvorenom krugu, bez tendera. Upečatljiv dokaz ove ujdurme je što naši putevi koštaju duplo više nego putervi u planinskim zemljama umesto da bude obratno, jer naši putevi mahom idu preko mekog tla a u Skandinaviji, Austriji ili Švajcarskoj, recimo, kroz kamenite predele, sa mnogo više tunela i mostova.

Tu enormnu pljačku moguće je držati van videla javnosti i kaznenog sistema, jer je aktuelna vlast prethodno uzaptila sve grane vlasti – zakonodavnu, sudsku i izvršnu – i sve državne medije, tako da nema ustanove koja može i sme da procesuira kriminal vlasti.

Znamo osnovnu polugu kojom su zauzete državne institucije – to je učinjeno monopolizacijom odlučivanja dominantne vladajuće stranke, odnosno njenog lidera. Moć medija u istoriji najbolje ilustruje Hitlerov primer (nacisti su, setimo se, i lansirali propagandni topos: sto puta ponovljena laž postaje istina) – dok je bio u opoziciji, u štampi je ponajviše karikatura bilo o njemu; kad je došao na vlast i zauzeo sve medije, postao je neprikosnoveni vođa nacije.

Razume se, ne mogu ni ekstremne diktature bez neke ideološke potpore, bez oslona moći na epsku tradiciju, na mitologeme ili novije topose istorije. Nova ideologizacija morala se uspostavljati na dva koloseka – na ocrnjivanju Zapada i veličanju Istoka. Svi plusevi Zapada, a pre svega standard, morali su dobiti negativan predznak – to bogatstvo je rezultat kolonijalne pljačke. Tu ne pomaže argument da od pedeset bogatih zemalja četrdeset nisu bile kolonijalne sile i da je pitanje privrednog i kulturnog napretka prevashodno rezultat društvenog sistema – gde su kolonije skandinavskih zemalja – Finska je gažena i tlačena sa svih strana, a spada u najrazvijenije i najhumanije zemlje na svetu.

Zapad se diskredituje i inverzijom vremena, poimanjem dijahronije kao sinhronije. Svesno se prećutkuje stanje današnjih društvenih odnosa – najveće tolerancije verskih, etničkih i drugih razlika u istoriji – a u prvi plan, kao da je to sada, predočava nam se surova eksploatacija radnika od strane kapitalista, opšta obespravljenost radnika iako su najmoćnije sindikalne organizacije na Zapadu. Naprotiv, imperijalna politika Rusije i Kine se zanemaruje – kao da im je Bog poklonio beskrajna prostranstva i mnoštvo naroda raznih vera i jezika.

Obrtanje istine je dovedeno do cinizma – države u kojima se za kazanu reč ide u aps, a neretko gubi i život, dele lekcije o slobodi demokratskim zemljama!

Mnogi naši intelektualci podrazumevaju da je većini jasna razlika između demokratskih zemalja i diktatorskih režima. Ne, nije! Grubo rečeno, oko polovina naših građana nema jasnu svest o tome, ne razabira da su autokratski režimi rak rana i za svoj narod i za ceo svet. Čak i ako veliki broj građana zna istinu a ne sme da je kaže, ostaje ogroman broj neupućenih građana. Diktatori ne samo da ne daju slobodu svojim podanicima – osim što pljačkaju svoj narod zarad svog komfora, oni pomažu ekstremiste širom sveta. To čine iz dva razloga. Jedan je da podanike uveravaju da nigde nema mira i da je kod nas najbolje, a drugi da se hibridni režimi pretvore u autokratske, jer autokrate se međusobno pomažu i prljave privredne veze koriste kao privid međunarodne legitimacije.

Ukratko, pred nama su dva puta, sa ogromnim razlikama ko ih iole realno vidi. Jedan je: ulazak u najhumaniju zajednicu naroda, uz njihovu obilatu pomoć zarad dogradnje infrastrukture. Ulazak u BRIKS omogućio bi neke carinske olakšice, ali njih bi pojeli ogromni troškovi transporta. No uzmimo i da bismo imali materijalnu dobit, platili bismo užasnu cenu – vodeće zemlja BRIKS-a ne haju ni za građanska prava i slobode ni za životnu sredinu, što smo iskusili sa kineskim firmama. Rusija i Kina su predgrađanske države, a kad će postati građanske, za deceniju ili stoleće – teže je pitanje nego Hamletovo biti ili ne biti. 

Važno je istaći i da nam vlast pogrešno predočava BRIKS – kao zajednicu nasuprot evroatlantskim grupacijama. To je manjinski, gotovo samo ruski koncept – motiv; za ostale zemlje je to paralelna a ne kontrarna organizacija – tri najveće članice BRIKS-a: Kina, Brazil i Indija imaju veću privrednu saradnju i trgovinu sa SAD i EU nego između sebe! Mi bismo da budemo veći katolici od pape – da okrenemo leđa Evropi, SAD-u, Kanadi, Japanu … radi BRIKS-a!

Postoji i treći put, metaforično rečeno tapkanje u mestu: da (p)ostanemo usamljeno ostrvo, slepo crevo sveta.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.