Mi gore, vama dole

Budžeti za stadion, EXPO i već druge projekte kojima ova vlast ostvaruje skrivene prihode uz zaduživanje zemlje iz istih koruptivnih razloga su nasuprot takvim trivijalnostima poput kanalizacije ili prerade otpadnih voda „više nego“ za ovu siromašnu zemlju Srbiju ogromni.

No da batalimo brojke koje naravno predstavljaju materijalne činjenice, probaj, dragi moj čitaoče, da razumeš kakav je to odnos ovih gore prema nama dole.

Kakve su poruke, „Mi gore, vama dole“ (Kralj Ibi u tumačenju Zorana Radmilovića). I zašto tako očigledne poruke prezira prema sopstvenom narodu još uvek nisu rezultirale smenom ovih gore. Ili još čudnije, nakon više od godinu dana najvećih mirnih protesta u istoriji Srbije, a verovatno i mnogo, mnogo šire, vlast ne pokušava da iz društvene krize izađe uz pokušaj kompromisa i uz neminovne ustupke. Naprotiv, stiče se utisak da vlast svojim svakodnevnim guranjem prsta u oko javnosti kao da želi da se kriza produbi i da je jedina granica koju oni priželjkuju granica pucanja.

Naravno da sam zanemario ove povremene pozive na dijalog koje, za glumu netalentovani glumac amater, povremeno izvede, pa ne znate da li je tekst koji treba odglumiti, a koji su mu pripremili marketinški savetnici za zlo i naopako, stand-up komedija ili cinično izrugivanje svima sa makar malo mozga.

No, vratimo se na pitanje koje sam sebi postavio. Zašto očigledno nelegitimna vlast i dalje vrlo temeljno upropaštava srpsko društvo i državu. Struktura vladanja koju je vrhovno zlo uspostavilo iza scene dok je još glumio evropejca i reformatora (takođe vrlo amaterski) je, kako to već neko vreme politikolozi i politički analitičari kažu, piramidalna.

To podrazumeva jedan vrlo strogi sistem u kojem ne postoji autonomnost u donošenju odluka ni po jednom pitanju, bilo da se radi o sudstvu, medijima, skupštini, aparatima sile, sportu, sastavu reprezentacije ili već. Sve odluke, bilo da se radi o tekućim odlukama ili o onima čije će se posledice osećati u budućnosti, donosi mala grupa ljudi na vrhu piramide – ili, kako je opravdano misliti, jedan čovek.

Problem sa takvim sistemom odlučivanja, koji je odlika autokratija i diktatura, je u tome što je sistem čvrst sam po sebi i za sebe, ali po društvo i poželjnu društvenu dinamiku koja vodi društvo napred, i što je još važnije – harmonizuje društvene odnose – je potpuno neefikasan, odnosno nefunkcionalan.

Makar se na čelu piramide nalazio najbolji i najpametniji čovek, sistem piramidalnog odlučivanja će vrlo brzo devastirati društvo u materijalnom i mentalnom smislu. Zato što niko ne donosi odluke autonomno i na osnovu stručnosti i savesnosti, jer odgovornost prebacuje na one hijerarhijski iznad. A onda se problem uvećava apsurdom, da odgovorni, po prirodi tako uspostavljenog sistema, nikad ne odgovaraju i da se krivac za pogrešne odluke traži van piramide – u spoljnim neprijateljima i sličnim budalaštinama. A kada to nije moguće, odgovornost se delegira na niže slojeve piramidalnog ustrojstva uz kojekakve sumnjive dogovore. Primera i za jedno i za drugo ima bezbroj.

Dakle, sistem je pogrešan za društvo, a jak po sebi – za sebe. Zbog toga pobunjena većina srpskog društva mora razumeti da je jedina taktika i „oružje“ za ovu naopaku strukturu upornost i stalni pritisak. A kada dođe taj dan, treba urediti zakone tako da uspostavljanje ovakvog sistema ne bude moguće.

Zašto to nisu uradile demokrate – ove ili one – pre 2012, nisam nikad razumeo. Kontinuitet napokon mora biti prekinut.
I jedan savet iz ličnog iskustva. Više puta sam bio na korak do shvatanja slobode ili makar definicije o tome šta je umetnost, teme kojima se inače bavim. I taman kad pomislim da sam uspeo, i jedno, i drugo, i treće se odmakne od mene.

Dakle, kada oborimo ovo zlo i na kratko udahnemo vazduh slobode, moraćemo da nastavimo i osvajamo slobodu svakodnevno. I kao što je rekao Zoran Đinđić, tu ima toliko posla da za gluposti nećemo imati vremena.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.