Milosrdni akt pomilovanja u dva slučaja nasilja

Naravno, tu se ubrajaju i slučajevi kada nas je neko prevario, izdao ili pokrao – dugačak je spisak grehova koji nam drugi mogu naneti, kao i spisak onoga čime možemo da uzvratimo.

Oproštaj je ređi čin, i to je teži čin od uzvraćanja; do tog se čina treba uzdići, treba se uzvisiti, a to baš nije ni lako, ni jednostavno. I treba pronaći mnogo razloga (opravdanja) za tako nešto. Naročito ako se ima u vidu nesiguran ishod u tome kako će se na krivca odraziti naše opraštanje.

Drugima je, ipak, lakše oprostiti. Sebi oprostiti je teže jer postoje neki gresi koji smo činili najmilijima, i ta se činjenja ne mogu ispraviti (ni popraviti), i oprost, ako smo ga sebi dali, ume da i dalje podjednako izjeda i boli, kao da ga i nije bilo.

Pre trideset godina, na poziv upravnika, održao sam književno veče u zatvoru u Zaječaru (znan kao „Genčićeva vila“) pred dvestotinak zatvorenika u tamnoj sali, u kojoj nisam mogao da im sagledam lica.

U mukloj tišini, za koju ne znam da li je bila uslovljena pažnjom ili strahom od upravnika i čuvara, počeo sam rečima da se ne radujem što ih zatičem na takvom mestu, ali da su oni možda na neki način u prednosti (srećniji) jer će oni svoje grehe odužiti (odrobijati) u mesecima ili godinama, kako je kome mereno – za razliku od nas, koji imamo grehe druge vrste, i tako ih, kroz celi život, nosimo u sebi kao prituljene ugarke, koje nikakvi zatvori i vreme u njima ne mogu da naplate.

I sve to, svaka vrsta takvog oproštaja spada u lične, neinstitucionalne oproštaje.

U institucionalne oproštaje ubrajamo drugi vid sličnog postupanja – pomilovanje, i ono nema dodira sa ličnim, možda zato što oni koji pomilovanja donose ne umeju da opraštaju onima koji su se o njih ogrešili, koji su na suprotnoj strani.

Pomilovanje, to je milosrdni voljni čin vladara (careva, kraljeva, malih bogova na čelu država) kojim oni po svom nahođenju oslobađaju osuđena lica krivice, a njihova dela time proglašavaju neučinjenim, te i na taj način podižu sebi ugled kod pastve i šire. Znana je žalba nekadašnjeg Titovog potpredsednika Koče Popovića da Tito potpisuje sva pomilovanja, a Koča samo smrtne presude.

Mnogo je znanih priča o pomilovanjima: od one u kojoj je Staljin dao mogućnost osuđeniku da sam odabere sudbinu, a on je, nedovoljno pismen, umesto da napiše „U Sibir, ne u smrt!“ napisao „U Sibir ne, u smrt!“ i tako izgubio glavu zbog zareza na pogrešnom mestu – do priče o pomilovanju, kako Ovo često napominje, „stotine šiptarskih terorista“ od strane bivše vlasti, među kojima je, gle, bio i njegov sadašnji najveći (ne)prijatelj Aljbin Kurti, po nekim tabloidnim pisanjima nesuđeni zet bivšeg ministra naše policije.

Tako je Ovo, što već predugo, samovoljno i besprizorno vlada, poznato i kao nesvršeni polaznik kursa za košarkaške trenere i neostvareni pisac svetskog bestselera „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ (a tim pisanjem bi demantovao moju tvrdnju u Danasu, u tekstu „Neukoričena vlast“, da je jedini vođa u svetu koji nema nijedno ideološko delo, a kamoli tomove poput, primerice, Kardelja, uz konstataciju da nema ni ideologiju), samopromovisano u svemogućeg Boga jadne pastve koja već pase na tuđim (otuđenim) livadama dok može, upriličilo milosrdni akt pomilovanja u (za sada) dva slučaja nasilja, koja su lako mogla da imaju najtragičniji ishod.

Time se, što je za svaku pohvalu, bar na kratko, vratilo u svoju ustavnu nadležnost. Potpisnik ovih redova nije poznavalac prava – naprotiv, sve što je od prava izučio, izučio je od pastira i orača – a to je da se stado ne tera na tuđu livadu, i da se plug ne zariva preko međe – pa je smešno da se nagoni sa najboljim studentom prava svih vremena, ali logika, koja je ovde jedini saveznik, kaže da ne može biti pomilovan onaj ko nije ni osuđen; odnosno, da se to može učiniti samo u dva slučaja: U prvom, da je pomilovani osuđen za krivično delo, a u drugom da je osuđen pravnosnažno.

Ako se, ipak, ovo oslobađanje nasilnika i potencijalnih ubica sa bezbol palicama i volanom (oba izvršena nad devojkama, tako „ozbiljnim“ pretnjama po državnu bezbednost i opstanak) nekako može tumačiti na drugi način, može se jedno tumačiti kao amnestija – ali je to onda, ustavno, nadležnost druge institucije koja se naziva Narodna skupština.

I ovde, takođe, ne treba zatvoriti spisak pomilovanih na ovaj način od Svemogućeg, počev od onog ministra koji je više puta u svom mandatu menjao kocke na trgu, no što zmija menja kožu u svom veku, i svih drugih ministara – od degustatora jeftinih mesnih prerađevina i onih koji vole kad dame pred njima lepo kleknu, do one replike mis Pigi, a ne treba zapostaviti ni onoga sa zadnjeg sedišta, kome je umesto vozača udes polomio nogu na rampi, ni onu treptalicu iz više stranaka no što je prstiju na ruci…

Boli me, veoma boli, kao što boli svako empatično (bolje napisati – saosećajno) biće, što smo se već vidljivo udaljili od uzroka našeg „buđenja“ i što neki, čak i dnevni list u kome će se (zavisno od volje urednika) možda pojaviti ovaj tekst, ignorišu moj predlog da se ispod zaglavlja lista, na naslovnoj strani, svakoga dana, u svakom broju, pojavlju štampana imena života prekinutih nadstrešnicom, kojima bi mogli (i morali) dopisati sve one jadne i nesrećne duše, ugašene uglavnom u mladim i dečijim godinama – od helikoptera do Dubone i Orašja, od „Ribnikara“ do sagorelih bespomoćnika u nelegalnom domu – da nas tako podsećaju svakoga jutra, sve do onog jutra, kada će se pojaviti naslov da su odgovorni pohapšeni i osuđeni.

A za njih neće postojati oproštaj, još manje pomilovanje.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Zvezda slavila u novoj goleadi protiv OFK Beograda u Superligi

U Zaječaru uhapšena vlasnica nelegalnog doma za starije u kome je u požaru stradala jedna osoba

Jedna osoba stradala u požaru u Zaječaru

Fokus King: Ambasador klabinga