Ministarstvo za otpisane Srbe

U tom zločinačkom poduhvatu učestvuje režimske i nerežimske političke i intelektualne elite u interakciji sa narodom.

Predsednik Srbije je posredstvom Ministarstva za otpisane Srbe – kojim upravlja Aleksandar Vulin – predložio svesrpskoj skupštini Rezoluciju o otpisanim Srbima. Svrha rezolucije jeste osuda teških zločina koji se neprestano čine na teritoriji srpskog sveta. U neobjavljenoj rezoluciji stoji:

1) Rezolucije o Srebrenici protiv su vitalnih interesa srpskog naroda;

2) Zabranjuje se ulaz u Srbiju svima koji svojim govornim činovima prihvataju da je u Srebrenici izvršen genocid;

3) Osuđuju se izjave, postupci i politike koje se pozivaju na činjenice utvrđene pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju;

4) Ukida se pravo na srpski identitet svim Srbima koji svesno ili nesvesno, neposredno ili posredno, ne doprinose nacionalnom pomirenju celokupnog naroda sa svim osuđenim herojima;

5) Obavezuju se svi nadležni organi za progon – mediji i Ministarstvo za otpisane Srbe – da neprestano i bezuslovno otpisuju Srbe koji to nisu.

Učinak koji bi trebalo da proizvede rezolucija je identifikovanje celokupnog naroda sa osuđenim ratnim zločincima.

Ideja o „genocidnom narodu“ ne postoji u Rezoluciji koju je usvojio crnogorski parlament zato što je ona sama po sebi proizvod političkih elita u Srbiji. Identitetska ugroženost pojavljuje se kao posledica povezanosti zločinaca i naroda u pojmu genocidan narod.

Otuda svaka osuda genocida u Srebrenici proizvodi osećaj identitetske ugroženosti, a prirodna reakcija društva na to je solidarnost sa osobama odgovornim za zločine umesto sa žrtvama.

„Svi smo mi Ratko Mladić“ postaje potka savremenog srpskog identiteta konstruisana pomoću pojma genocidan narod.

Tako protagonisti devedesetih – političke, vojne i intelektualne elite – bivaju oslobođeni svake odgovornosti za politiku i zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, a postojeći režim u tome nalazi potvrdu sopstvene nevinosti za politiku koju vodi.

„Kolektivni žig srpskog narodu“ ne nameću oni koji osuđuju zločine već, upravo, oni koji su bili deo zločinačke politike Miloševićevog režima.

Vođa Udruženog zločinačkog poduhvata nad sopstvenim narodom, predsednik Srbije, zajedno sa osuđenim ratnim zločincima i njegovim slugama nastoji da homogenizuje društvo idejom o kolektivnoj krivici naroda.

Tako vitalni interes srpskog društva postaje održanje aktuelnog režima na „sedlu“ umesto diskontinuiteta sa politikom odgovornom za zločine tokom devedesetih.

Osuda Rezolucije koju je usvojio crnogorski parlament i pretnje upućene „otpisanim Srbima“ imaju dvostruku upotrebu: 1) međunarodnu – nastojanje da se srpska manjina u regionu stavi pod kontrolu Vučićevog režima 2) unutrašnju – pretvaranje onih koji nisu saglasni sa politikom režima u neprijatelje srpskog naroda i osujećivanje napora za političku transformaciju društva.

Ako postoji nešto poput autošovinista u našem društvu onda su to vladajući režim, osuđeni ratni zločinci i kriminalci koji se svoju zaštitu ostvaruju pričama o genocidnom narodu, kaljanju obraza i vitalnim interesima srpskog društva. Time se pokušava sve građane i građanke Srbije i sve Srbe u regionu pretvoriti u taoce genocidne Miloševićeve i Šešeljeve politike iz 90-ih godina.

Autor je politikolog