Mitrovica: Lice grada između murala i kontejnera

I nije bilo nijednog prolaska Sutjeskom a da se autoru nisam iznova zadivila, koliko sam se u istom pogledu zgražavala što u gorostase gledam preko napunjenih kontejnera. Da, ispred dva svetačka lica stajala su i četiri kontejnera – da me opomenu kako je u ovom ostatku od grada, čijim ulicama gazim preko pola veka, retko kada bilo lepog ili do kraja kvalitetno obavljenog posla.

Da se posao ipak ekspresno obavlja – sa malo kamuflaže o zakonitosti, a sa više mržnje prema jednom narodu, na osvetnički način Srbe ove četiri godine podseća Kurtijeva vlast, baš kao i Vučićeva svih ovih godina unazad, uprkos jeftinoj, a učinkovitoj propagandi zajedničkoj za oba autokratska režima. Ona koja je rabotu započetu 2013. sa godinu-dve zakašnjenja gotovo privela kraju.

„Kosovska Mitrovica – jer odavde nema nazad“. Ovaj grafit nismo iscrtali 1999, kada je nekoliko stotina Srba iz Severne Mitrovice istinski odolevalo da se ne povuče nazad, sa rekama njihovih sunarodnika koje su se nedeljama slivale iz više pravaca sa Kosova, uključujući i onaj niz Ibar, dalje ka Raški i Kraljevu.

I ne nužno zato što nije imalo kuda – jer u zaleđu je bila Srbija, baš kao i sada kada se dnevni život Srba sa Severa odvija na Jarinju, u Raški, Pazaru i na Brnjaku.

Srbi koji su ostali u Mitrovici te poratne godine učinili su to verujući da prirodno ostaju u svojoj kući i da će se i drugi vratiti u svoje – južno od Ibra, a ne zato što su na Ibru hteli granicu.

Granica na Ibru osvanula je na grafitu – nacrtali su je isti oni koji su je u Briselu 2013. i 2014. prodali ili podali, kako im je lakše bilo da ubede sebe, svesni da daju ono što su već izgubili ’99, a što će propagandom u narednim godinama farbati u vulgarni pseudo-patriotizam i nacionalizam, baš kao što su bujali grafiti i murali: „Nema predaje – KM ostaje“, „Tu smo – gledamo vas“, „Severna brigada živi“, „Ne brinite tu smo“…

Kao što im nikada nije palo na pamet da uklone četiri kontejnera iz kojih je virilo đubre i iskakale muve, ružeći pogled na dva pravoslavna starca, ili da umesto udbaškog „Kad se vojska na Kosovo vrati“ – ispred najlepše školske zgrade obnove gumeni teren za decu, uklone đubre i ispišu, na primer, stihove Ljubivoja Ršumovića o tome kako se domovina brani – lepotom, znanjem, čašću i lepim vaspitanjem.

Sada Kosovsku Mitrovicu farbaju oni koji su došli na mesta sa kojih su ovi prvi sami, po komandi, išetali jer „dosta im je bilo“. Oni to čine do te mere udarnički i nemilosrdno, uz sveprisutnu demonstraciju i operativnost policijsko-obaveštajne strukture i etničke sile, pod propagandnim plaštom uvođenja reda i zakonitosti, da tolika prilježnost čitavu scenu karikaturalno svodi na golu istinu: „Uzeli smo vam i ovaj poslednji grad!“ – tačnije, njegovu poslednju petinu.

Do te mere da njihovo istovremeno „farbanje“ međunarodnih partnera ne služi da ih prefarbaju, već da im pomognu da za istoriju i svoje karijere lakše zažmure na to što u svojim misijama nisu živeli vrednosti kojima su ih u diplomatskim školama podučavali – o demokratiji, odgovornosti, jednakosti i zaštiti slabijih.

Sa najnovijim administrativnim gušenjem, diskriminacijom i bezbednosnim progonom Srba sa Severa, Kosovo kao međunarodni projekat – od vojne intervencije do oslobođenja i stvaranja multietničkog, demokratskog i uspešnog društva – mogao bi da se svede na blagi teatar apsurda, da se lažna vest nije ustalila kao istina još tada. Kosovo ne može da bude multietnička država sa 93–96% stanovništva jedne nacionalnosti, kao što je to moglo sa oko 300.000 svojih srpskih sunarodnika.

Moglo je Kosovo da postane makar takvo multietničko društvo – da je svoj ustav, u svakom slovu specijalnih mehanizama zaštite srpskog naroda i drugih manjinskih zajednica, primenilo u praksi; zamislite, sa istim žarom s kojim Osmani i Kurti govore o „odbrani granica“, živahnom demokratskom društvu mladih Kosovara ili Kurtijevoj želji da se reši tog istog ustava. Ne bi im tada ni Ahtisari bio potreban sa svojim paketom brige o manjinama da bi ih učinio državom makar približnom foto-robotu sa Zapada.

Siva boja zidova savršeno se uklapa uz kontejnere u Sutjesci, gotovo isto onoliko koliko u njoj nisu odgovarali koraci Olivera Ivanovića.

Kažu da sećanja treba ostaviti da počivaju tamo gde su i nastala, dok o životu brinu jin i jang. Beogradski jin i prištinski jang ‘brinu’ o Srbima na Severu. Dve krivudave polovine, naizgled suprotne, stopljene u jedno celo – do idealne ravnoteže: nema Srba, nema problema.

Autorka je urednica portala KoSSev

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.