Radić, Vitošević, Kujundžić, Ulamović, Vučić, Baljošević, Stanković… Imena i prezimena ispisana na spomen obeležjima na groblju u Orahovcu. Ispisana na komadima kamenova razbacanih na sve strane, na preživelom delu spomenika.

Dvadeset i prvi je vek. Kažu doba demokratije, slobode, doba mira… A mi puni nemira koračamo po groblju orahovačkom i tražimo grobove svojih prijatelja, rođaka, komšija, sugrađana da im zapalimo sveću, da ih okadimo, polijemo vinom.

Bez reči, borimo se protiv bola i besa koji se svaki put iznova pojavi kad na groblju ugledamo kosti crknutog psa, mačke, govečeta, kada u masi plastičnih kesa sa ucrvljanom hranom, ugledamo i bačen svežanj nečije garderobe. Ubeđujemo iznova sebe da to nije namerno ostavljeno, već je možda doneo neki pas sa deponije ili…

Ali ne, životinja ne može porušiti spomenik, životinja ne može ispisati grafit, prekopati mermernu ploču na grobu. Tuga i pitanje: Da li još ima (ne)ljudi koje usrećuje tuđa nesreća, koje raduje tuđa bol? Prekrstimo se, dotaknemo zemlju i pogledamo u nebo. Gospode pomeni sluge tvoje i useli ih u mesta cvetna, mesta odmora, gde nema tuge, muke ni uzdisanja, gde je život beskonačni… Suza se savije u dnu oka i tu se sakrije. Neću da plačem, moliću se, opet i opet.

I za nas i za njih. I za one koji nam ruše grobove, decu ubijaju, narod progone. Moliću se da ih Gospod odvrati od nasilja nad narodom našim i da i oni krenu putem pravde i istine Gospodnje. To je težak put, ali jedini siguran.

,,Bog neje vrana da vadi oči odma!“- prokomentarisa starica celivajući polomljenu ploču na grobu svoga sina. Mi da se molimo i činimo dobro, a oni… oni će sami shvatiti jednom da zlo dobra doneti ne može.

Autorka je novinarka

Povezani tekstovi