Moja „Borba“

SPS-JUL-Nova demokratija. U stanju kliničke smrti, doduše, životarila je kastrirana „Borba“ i naredno jedno i po desetleće, sve dok nedavno nije i formalno skinuta s aparata.

Za upad „levih komesara“ (jedan će biti potonji znameniti portparol JUL-a) u najvažnije antimiloševićevsko glasilo u Srbiji, saznao sam jedne kasnodecembarske večeri u hotelu „Grand“, u Prištini, gde smo Bahri Cani i ja skupljali građu za knjigu „Kosmet ili Kosova“, pod naivnom parolom „samo da više rata ne bude“.

Digresija za mlade ili zaboravne: bilo je to vuneno doba u kome je B 92 bio radio za „krug dvojke“, a Studio B uticajan tek u kojoj centralnobeogradskoj opštini više.

Pre 15 godina, „Borbini“ entuzijasti i utopisti bdeli su tih prazničnih i posleprazničnih dana, sve do kraja januara, na „bronzanoj straži“, u prostorijama na Trgu Nikole Pašića, čuvajući svoj list od onih koji su mu nabacili omču oko vrata. Sve dok ih jednog nedeljnog prepodneva neki čudni ljudi s kockastim fizionomijama nisu sprečili da uđu u redakciju, da uvuku papir u svoje izanđale pisaće mašine.

A te 1994. bio sam baš u novinarskoj formi. Već u februaru bio sam reporterskim poslom na Palama, na snežnom „dočeku“ najavljenih prvih NATO bombi (na srpske položaje), ali i ruskih mirovnih trupa. Dan uoči isteka ultimatuma, pridružiće nam se i tek izabrani predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić koji je u ratnu prestonicu BH-Srba stigao da tamo „podeli sudbinu sa srpskom braćom“. Neki Đinđićevi naknadni idolopoklonici i baštinici lika i dela, opanjkavali su ga, sve do njegovog ubistva, da je s Radovanom navodno jeo vola na ražnju, ali – ja to, verujte mi, nisam video.

Baš na dan kada je Miloševićev režim uveo totalnu ekonomsku blokadu bosanskih Srba, a na Drini instalirao „civilne posmatrače“, bio sam u grupi novinara isključivo „izdajničkih“ medija (Studio B, NIN, Radio B 92 i Borba) koja je pratila Koštunicu na Pale. Tamo su nas dočekali: Karadžić, Krajišnik, Koljević, Plavšićeva, Buha, premijer Kozić, vladike – Nikolaj dabrobosanski i Atanasije zahumsko-hercegovački – ali i pokojni Guzina, urednik ratne televizije… I tome slično.

Razlog je vrlo jednostavan: uređivačka koncepcija one „Borbe“ bila je reformska i antiratna, ali otvorena za sve političke opcije i ideologije; u toj „Borbi“ pisalo se o „njihovim“, ali se nije tajilo ni o „našim“ zločinima i „našim“ zločincima. Zato smo ovde, od strane ovih što nas danas nezaustavljivo vode ka Evropi, prozvani (ah, kako to danas arhaično i nostalgično zvuči!) „izdajnicima“.

I onda je došlo „oslobođenje“ 2000. godine, kada su lažnoborci potrčali svoj drugi veliki krug. Za spomenicu je bio dovoljan paraf nekog samozvanog šefa kriznog štaba ili dva svedoka bez pečata.

A „Borba“? Jadna „Borba“. Kakva će biti sudbina ljudi koji su stvarali onu „Borbu“, videlo se već 1994, prilikom njenog otimanja. Protesti ondašnje „demokratske“ opozicije bili su tiši nego kada je Sloba Žiku Minovića menjao Strujom. Još neljudskije se prema „borbašima“ ponela nova tzv. demokratska vlast. Iako su mnogi, zbog ideala i vere u demokratske promene, ostali bez posla, sredstava za život, zdravstvenog osiguranja, a neke je i smrt preduhitrila da dočekaju svoje prve penzije…

Desetine radnika „Borbe“ koji su 1994. isterani iz svoje redakcije, novi demokratski komesari i njihovi „krizni medijski štabovi“ pravno i fizički su sprečili da se vrate u svoju „Borbu“.

Jer, ta „Borbina“ žurnalistička škola iznedrila je novinare koji, prosto, nisu navikli da služe, nikome, pa ni novim kabadahijama. Za takvu rabotu našlo se kadra, po drugim, na poslušničko novinarstvo već sviknutim, redakcijama, koje su za novu ulogu samo preobučene.