Naša deca u Avganistanu!

Gordana Logar Uobičajeni i nadasve poznati manir uglavnom u celom svetu, da se u predizbornim kampanjama obećava i nemogućno u Srbiji je danas dobio „novi kvalitet“ u neverovatnim manipulacijama neistinama. O onome što stranka u borbi za vlast ne želi govori se na nedopustiv način, na praktično pretnje biračima.
Jedna takva je ona koju narodnjački blok koristi govoreći „da nećemo u NATO da ne bi naša deca ginula za druge“. U NATO se zaista ne mora, ako većina građanstva neće, ali šta ovakva poruka uopšte znači? Pretpostavka je da se to može odnositi na Avganistan gde jesu, uglavnom u nedovoljnoj brojnosti, za borbu protiv talibana, snage nekih članica NATO-a. Nedovoljna brojnost znači da svoje vojnike, ali i civile (lekare ili neke druge stručnjake) neke NATO-članice uopšte nisu poslale, jer – ne moraju. Ukoliko neka od njih to hoće (kao navodno sada Francuska) onda to prolazi demokratsku proceduru (u demokratskim zemljama), pa ko odluči – može da ide. Ma koliko, dakle, neko bio protiv ideje da se Srbija pridruži ovoj alijansi koja jeste bombardovala celu teritoriju Srbije, ma koliko se to odbijalo i zbog bliskosti Kremlju, ma koliko NATO imao mana ili čak pretenzija za nova mirnodopska osvajanja nazvana proširenjem, činjenica je dakle da je zabluda, neistina, laž ugrađena u parolu „naša deca neće ginuti kao vojnici u Avganistanu“ kako govori portparol DSS, jer i po NATO pravilima uopšte ne moraju ni da idu ni da ginu. Čak ni toliko koliko su stradali u sopstvenim kasarnama pod nerasvetljenim okolnostima (kao ono na Banjici kad su se dva druga uzajamno na straži poubijala).
Završeni NATO samit u Bukureštu može se proglasiti i neuspelim i uspelim, zavisno sa čije strane. Makedonija nije prihvaćena zbog odbijanja Grčke što je u „srpskom tumačenju“ druga, ovog puta apsurdna „manipulacija ćutnjom“. Zapravo, ovde se govori samo o tome da u Makedoniji sada mogu da ojačaju albanski separatizmi, ali se ne kaže nikad i nigde da se u NATO odluke donose – konsenzusom. Da svaka članica, bila velika Grčka ili ubuduće mala Hrvatska, može da stavi praktično veto na svaku odluku, jer je jedan glas protiv (kao što je grčki u slučaju makedonskom) dovoljan da se, ako se već prethodnim lobiranjem i raznim kompromisima, ta jedna jedina nije ubedila u suprotno ne desi ništa od onoga što većina želi. Kako su Gruzija i Ukrajina ostale u Bukureštu bez poziva u članstvo NATO, objašnjenje može da bude i popuštanje Rusiji, ali izvedeno odbijanjem takvog čina od Nemačke i Francuske. Bio je to neka vrsta konsenzusa za koji su znali u Beloj kući, pa su mogli da pokazuju svoje mišice Kremlju bez velikih posledica. Ipak, svi su se složili da Ukrajina i Gruzija u decembru mogu da dobiju ulaz u tzv. Akcioni plan partnerstva, pa dokle traje do eventualnog uključenja. U Bukureštu, kao ni u Sočiju gde su baš juče izdali zvanično saopštenje odlazeći „drugari“ Putin i Buš, Kosovo nije bilo u prvom planu ma koliko neko ovde hteo to da porekne. Ipak, baš za ovde ostaje stalno i jedino pitanje, da li u toj „NATO državi na Kosovu s glavnim gradom Bondstil“ (V. Koštunica) ima nekog drugog ko bi svojim vojnim potencijalom (Kfor, NATO), uz podršku UN Rezolucije 1244 štitio i ono malo nesrećnih Srba koji nisu na severu, ali i one na severu ako do velikih nevolja dođe?
S kim se i sa čim se računa, ako nema nikakvih bezbednosnih integracija, ako se na Kosovu pojave i terorističke aktivnosti, neminovno povezane s raznim krijumčarenjima, da bi mogli braniti Srbe, ali i nedužne druge stanovnike? Ko će morati prema Rezoluciji UN 1638, donesenoj posle terorističkog napada na Njujork, da planira antiterorističke aktivnosti koje ne obavezuju samo članice NATO. Može se biti i izvan (kao Rusija i Kina i druge zemlje), a imati takve obaveze bez obzira na neutralnost, jer je teško zamisliti zemlju koja će sedeti skrštenih ruku protiv savremene pošasti terorizma. Možda će susedi priskočiti u pomoć kad su već u NATO?
U sve ovo spada sigurno, makar i uzgred, i zvanična Hrvatska i njihova objašnjenja zašto su hteli u NATO uprkos protivljenju dela javnosti (ne zna se kolikog, jer neće biti referenduma). U svim informacijama svojim biračima najzapaženija je ona što dolazi iz Slovačke, po rečima ambasadora ove zemlje u Zagrebu: „Tek posle ulaska u NATO praktično smo postali automobilska sila evropska, strane velike i dobre investicije, uključujući i one tzv. grin-fild počele su da dolaze, jer su investitori imali poverenja u našu privredu i mogućnosti naših radnika, zapošljavanje je poraslo…“ Svako, dakle, ima svoje izborne i druge adute, ali je poluistina ili neistina danas ovde dostigla vrhunac manipulacije koja izaziva i strah od neposredne budućnosti.