Nasilje je direktno dirigovano od strane vladajuće partije

Ovo je sve samo ne izolovan slučaj, jer svako ko je više od jednom stajao na studentskim ili građanskim blokadama morao je biti svedok nekog oblika nasilja nad učesnicima blokade. Bilo da govorimo o onima koji dobacuju, vređaju ili prete, kao u slučaju dekanice Jovanović, zaleću se kolima ili fizički nasrću sve su to obrasci nasilja koji se svakodnevno manifestuju na brojnim blokadama u Srbiji.

Slučaj uvažene dekanice Jovanović samo je jedan u nizu povoda koji me podstakao da pokušam da objasnim kako je moguće da blokade koje se u najvećem broju slučajeva odvijaju mimo saobraćajnih špiceva i traju simboličnih 15 minuta mogu generisati tako snažne izlive nasilja u kojima je samo pukom srećom, za sada, izbegnut tragični ishod?

Bez preteranog ulaženja u teoriju važno je na početku podsetiti na shvatanje jednog od najuglednijih sociologa današnjice Manuela Kastelsa koji tvrdi da se svaki režim oslanja na dve osnovne poluge kontrole nad svojim građanima, jedna je monopol nad sredstvima prinude, druga je monopol nad stvaranjem značenja, jednostavnije monopol nad komunikacijama.

Iako nasilje kao takvo ne mora biti povezano ni sa jednim od ova dva stuba moći, u autoritarnim režimima ono postaje neodvojivo od njih. Sredstva prinude se pretvaraju u direktna sredstva vršenja nasilja dok se sredstva komuniciranja pretvaraju u sredstva generisanja, opravdavanja, a neretko i glorifikovanja nasilja.

Oslanjajući se na sredstva prinude režim u Srbiji vrši nasilje nad svojim građanima na dva osnovna načina. Jedan je kroz zloupotrebu vojske i policije. Nedavni slučajevi pozivanja studenata, a ponekada i njihovih roditelja, na razgovor sa pripadnicima BIA, je jedna od mnogih ilustracija ove zloupotrebe.

Međutim, ono što je još veći problem ove države jeste to što režim efikasnost svoje vladavine gradi i drugom vrstom zloupotrebe sredstava prinude, odnosno oslanjanjem na nelegalne poluge moći, najčešće onih koji postoje u kriminalnim krugovima. Paralelno sa tim u domenu komunikacija, udruženim snagama režima i tabloidnih medija, odigravala se jedna vrsta legitimizacije kriminalaca i kriminalnih aktivnosti i delegitimizacije boraca protiv kriminala.

Progon inspektora Slobodana Milenkovića, koji je najzaslužniji za otkrivanje slučaja Jovanjica, ovo dobro ilustruje. Nasilje koje se generiše kroz dva pomenuta stuba moći, dakle „nasilje kao čin“ i „nasilje kao značenje“ postaju deo svakodnevice građana Srbije, ostavljajući im, na koncu, samo dve mogućnosti – da na nasilje odgovaraju nasiljem ili da se povuku u privatne zone sigurnosti u nadi da će ih nasilje zaobići.

Zbog toga je glavni krivac za nasilje na studentskim i građanskim blokadama kome svakodnevno svedočimo vladajuća struktura u Srbiji i to iz najmanje četiri razloga.

Prvo, nasilje je direktno dirigovano od strane vladajuće partije, u šta smo imali prilike da se uverimo neposredno pre početka studentskih blokada kada je procureo snimak na kome visoki funkcioner ove partije Damir Zobenica izdaje uputstva za napadanje učesnika građanskih blokada.

Drugo, do nasilja na blokadama dolazi kao posledica direktnog opravdavanja nasilnih činova od strane predsednika Srbije i drugih pripadnika režima. Setimo se slučaja vožnje na haubi automobila učesnika građanske blokade u Požarevcu nakon čega je predsednik Srbije dao punu podršku vozaču automobila smatrajući da on nije prekršio nijedan zakon države Srbije.

Treće, do nasilja dolazi i kao posledica okupljanja nasilnika u redovima vladajuće partije. Ovome smo svedočili više puta, a ilustrativan je slučaj naletanja crnog džipa marke „porše“ na učesnike studentske blokade u Novom Sadu. I najzad, u društvu u kome se nasilje ne sankcioniše, a nasilnici često glorifikuju ono postaje legitimno sredstvo za rešavanje ličnih frustracija u jednom duboko disfunkcionalnom društvu.

To najbolje, ali i najtragičnije ilustruje slučaj dve mlade devojke, praktično vršnjakinje, koje u Ulici Jurija Gagarina stoje jedna naspram druge i gde jedna od njih iz samo njoj znanih razloga pritiska papučicu za gas namerna da stigne tamo gde je naumila po cenu da na tom putu pregazi svoju vršnjakinju.

Ono čemu svedočimo poslednjih meseci jasno ukazuje na to da se monopol režima nad stvaranjem značenja polako kruni, ali to nije posledica oslobađanja medija već je posledica „buđenja“ građana iz stanja potpune društvene i političke apatije.

Naravno, „krivci“ za ovo neočekivano, ali preko potrebno buđenje su studenti, koji su uspeli da se nametnu kao glavna tema ne samo režimskih i nezavisnih medija već i kao glavna tema naše svakodnevice. Ma koliko režim kontrolisao medije nema više tog spina koji može odvratiti pažnju građana od bujice revolta koji se sliva po gradovima Srbije.

Zahvaljujući studentima, prvo njihovi profesori, a sada sve masovnije i građani napuštaju privatne zone sigurnosti i sve hrabrije stupaju na otvorenu scenu, uprkos nasilju sa kojim se suočavaju.

Birajući taktiku dobrovoljnog izlaganja nasilju bez da na njega odgovore, kako to lepo ilustruje slika studenta koji mirno stoji dok mu se nasilnik, bečeći se, unosi u lice, oni ga čine ružnijim i vidljivijim nego ikada u, po naprednjačkom modelu skrojenoj, Srbiji.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.