Ne valja kad je more toplo: Putopisne beleške sa Cresa i Lošinja

Groteskna politička predstava u kojoj ovdašnji vlastodršci mesecima poništavaju realnost, ukidaju smisao, a mladost ove zemlje, studente i misleću manjinu proglašavaju nepotrebnom i nepoželjnom još uvek nije završena. Ispisuju se novi činovi još apsurdniji od prethodnih. Lansiraju propagandni narativi besmisleniji od onih već viđenih. Niču neka nova gradilišta i arhitektonske himere koje stari tramvajski most i svi mi koji smo ostali nasukani bez obala, zbunjeno i zgađeno posmatramo.

Izvan medijskih mitova, bankarskih trikova i površnosti reklama neko bolje sutra možda spava. Šatore i “potporne zidove“ golotinje našeg “kralja Ibija“ u centru grada letnje oluje podižu u vazduh, poigravajući se sa njihovom lažnom svrhom, ali premalo je pljuskova da sa lica zemlje speru svu tu besprizornost.

Bežimo iz grada na more, već danima unazad prizivajući u mislima lepote Kvarnera. U poređenju sa onim što nas tamo čeka, beogradska stvarnost izgleda prilično neveselo. Dok sedim na terasi naslonjen na usijani zid zgrade i posmatram tek probuđeni grad, nesnosna toplota spušta mi se niz leđa. Vreme je da krenemo na naša ostrva iz snova – Cres i Lošinj.

U popodnevnim časovima posle desetočasovne vožnje stižemo u Miholašćicu, naše odredište. Dočekuju nas Mario i Hidaeta, vlasnici smeštaja. Oni sve vreme budno prate studentsku borbu i veliki su fanovi “studenata koji ne žele da uče“. Posebno Mario koji ima osamdeset tri godine pokazuje simpatije prema svemu onome što oni rade mesecima i veoma je obavešten jer redovno prati program N1 televizije. Obradovali smo se iskreno jedi drugima i vrednostima koje nas povezuju uprkos granicama koje nas prividno razdvajaju.

Veče provodimo u obližnjem restoranu “Zaglav“ uz morske delicije i vino, prepuštajući se magiji mirisa i ukusa i nekoj vrsti samozaborava.

*******

Na samo dva kilometara od Miholašćice nalazi se Martinšćica, ljupko mestašce ušuškano u uvali na zapadnoj obali ostrva. Okruženo zelenilom i bujnim mediteranskim rastinjem okolnih brda, sa manjom marinom, srednjovekovnom crkvicom sv. Martina, jednom prodavnicom, nekoliko kafića i restorana, ovo mesto zrači posebnom privlačnošću. U njemu je početkom 20. veka radila prva destilerija eteričnih ulja koju je pokrenula porodica Linardić i oni su među prvima na ovim prostorima, ali i u svetu, proizvodili eterična ulja od kadulje, smilja i lovora, a danas se u Martinšćici nalazi muzej “Andrija Linardić“.

U kući na samoj obali mora gde se nekada nalazila ova destilerija, danas je smešten kafe-restoran “Sidro“, a sa njegove terase otvara se prelep pogled na more i u marini usidrene jedrilice, jahte i čamce, ali i na okolna ostrva Visoki, Zeča i Lošinj.

Već prvog jutra, prilikom poseti Martinšćici znali smo da će ova terasa biti i naredenih dana mesto gde ćemo ispijati prvu jutarnju kafu i doručkovati i polazna tačka za obilazak plaža i ostrva.

Moja supruga i ja pripadamo onoj vrsti roditelja koji najpre letuju sa decom, a onda odvajaju vreme samo za sebe i na more ponovo odlaze sami dok deca provode raspust kod baka i deka. Cres i Lošinj svakako su takva mesta gde ljubavne baklje začas zasjaju punim sjajem i mi ih već drugu godinu zaredom ovde rasplamsavamo.

*******

Dan smo proveli u hladu borova na plaži Raca pokraj Valuna, malog ribarskog mesta smeštenog u zalivu nešto južnije od glavnog grada Cresa. Plažu krasi neverovatno bistro more, ultramarin-tirkizne boje i borova šuma u zaleđu opasana na pojedinim mestima kamenim zidovima. Prvi deo plaže je načičkan turistima, uglavnom iz Italije, ali ako samo malo duže prošetate borovom šumom, možete pronaći ušuškane uvalice gde ćete uživati u samoći, miru, tišini i miomirisu borova.

Valun je živopisno mestašce poznato i po Valunskoj ploči, jednom od najstarijih dvojezičnih epigrafskih spomenika (glagoljičkog i latiničnog) iz jedanaestog veka. U prošlosti su se stanovnici uglavnom bavili ribarstvom i ovčarstvom, a i danas na meniju tamošnjih restorana možete pored morskih specijaliteta probati i čuvenu cresku jagnjetinu.

Od plaže Raca, laganom šetnjom pored mora, za desetak minuta stižemo do restorana poređanih tik pored obale, a naš izbor je kao i prošle godine gostiona “Na moru“ (Giordano), porodice Krivičić.

Nasuprot golom krompiru koji nam je voljeni predsednik kao univerzitetskim nastavnicima nesebično namenio prethodnih meseci, ovde smo ipak u društvu crnog rižota, karpaća od tune i brancina, lignji na žaru, škampa i ostalih delicija zalivenih dobro rashlađenom malvazijom koja magli čaše.

A da ugođaj bude još veći za roštiljem na terasi je vlasnik restorana, Ivan Krivičić, koji ne prepušta gastronomsko kormilo koje je nasledio od svog oca nikom drugom. Prilazim da se upoznamo i poklanjam se jednostavnosti čoveka koji je pored svega što je njegova porodica stvorila, ostao jednostavan, neposredan, normalan, nasmejan i ćumurom nadimljen.

U povratku u brdima iznad Valuna zastajemo da uhvatimo zalazak sunca. Puštamo Jinxe i plešemo dok sunce nestaje iza horizonta.

*********

More je prethodnih dana rashladila bura koja je duvala. Žalim se lokalnom ugostitelju Luki koji drži plažni bar u Miholašćici da je voda ledena, a on mi u šali nameni pogrdni nadimak, nakon čega sam morao sebi da dokažem da to nisam i odvažno krenuo u zagrljaj mora.

Stari – kaže on nešto kasnije dok mi otvara pivo – cijenim da je voda oko 22 stepena, takva i treba da bude, inače, vidiš da se pojavljuju kojekakve otrovne ribe, ima ih ove godine i u Jadranu. Ne valja kad je more toplo – objašnjava.

Nastavljamo razgovor dotičući se i problema koji muče tamošnje ugostitelje, a to su pre svih cena zakupa objekata i sve veće dažbine koje im država nameće. Razmišlja da sledeće godine odustane od bavljenja ovim poslom. Zaključujemo da smo svi na ovim prostorima izgleda u istom loncu. Kuvamo se lagano u kuhinji neoliberalnog kapitalizma, po receptu starih majstora – krupnih kapitalista i pod varjačom njihovih šegrta – korumpiranih političara.

********

Na istočnoj obali Cresa nalazi se jedna od najlepših plaža Mali Bok. Nameravali smo da je posetimo u povratku iz Lubenica, ali nas je poprilično strmi spust putem niz serpentine i pešačenje koje se odužilo nateralo da odustanemo. Budući da je bilo kasno popodne, sunčevi zraci su se već preselili na drugu stranu ostrva ostavljajući ovu skrovitu plažu u senci strmih stena i hridina.

Ponekad je umetnost odustati – hvatam krajičkom oka Tamarin osmeh i uviđam istinitost njenih reči. Jedna fotografija plaže iz daljine je sasvim dovoljna.

U sledećoj slici klizimo niz magistralu ka Malom Lošinju i našem omiljenom restoranu “Za kantuni“. Znamo da će nam ove noći na povratku u Miholašćicu pred farovima automobila svetleti oči srna koje điraju magistralom.

********

Plovimo na čamcu ka plaži Lubenice i Plava Grota. Pogledom milujemo more i lagane talase. Pijemo vino. Smejemo se. Ponajviše mom odgovoru na pitanje koje mi je postavio Robi koji nam je iznajmio čamac: jesam li ikad ranije vozio čamac i imam li dozvolu? Nije važno šta sam mu kazao. Važno je da smo se brzo i lako dogovorili. Mi Balkanci. I sve te naše šeme i muljanja.

**********

Dani nam prolaze brzo. Vreme neumitno curi ka povratku kući. Smenjuju se slike plaža, gradova, sela, boja mora, stranice pročitanih knjiga i mirisi borova i mediteranskog rastinja. U predvečerje na ulazu u konobu “Kod None“ u Stivanu, dočekuje nas ogroman, beli švajcarski ovčar Maks. Izgleda nestvarno, gotovo kao mitološko biće. On je ne samo zaštitno lice ove seoske konobe koja je poznata po creskoj jagnjetini, već i čitavog kraja.

Kasnije tokom večeri, ljubazna vlasnica restorana Alma, kaže nam da put Maksa noću u potrazi za kujicama često odvede i u okolna sela. Ali svi ga znaju i on je dobre naravi. Kada ga meštani sretnu u nekom drugom selu na putu, zaustave se, on uđe u auto i oni ga vrate doma. Kakav gospodin. Zamišljam tu nestvarnu sliku kako se Maksova figura pojavljuje pred farovima automobila i kako on smelo započinje svoju tačku i izvodi dobro uvežbanu predstavu. Onako veliki, beo i graciozan.

Autor je muzičar i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.