Marko Đorđević Markotik: Bunt rokenrola prerastao je u suptilni prezir prema nesnosnoj stvarnosti

Svoj prvi singl „Prizivaš pomisli“ Markotik je objavio u nedelju, a spot je tog dana premijerno prikazan u Jutarnjem programu na kanalu RTS1, kao i na Jutjubu i striming servisima.

Iako singl najavljuje nadolazeći, kantautorski i prvi album sa jedanaest pesama, ovo nije prvi susret autora sa stvaranjem muzike. Profesor Fakulteta pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu i Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu, koji stvara pod pseudonimom Markotik, još od devedesetih svira i stvara muziku, a njegovo interesovanje za kulturu se tu ne zaustavlja, jer je u pitanju i producent serijala Moja dedovina.

Sa njim smo razgovarali o željenim i „neželjenim“ dejstvima albuma, devedestim i režimu Slobodana Miloševiča, sadašnjem režimu, buntu i protestima nekada i sada, o studentskim blokadama, rodnom Kruševcu ali pre svega o muzici.

Zašto Markotik i koja su „neželjena dejstva“ istoimenog albuma i po koga?

– Izbor umetničkog imena Markotik predstavlja igru reči, povezanu sa mojim pravim imenom, koja se nadovezuje na društvenu realnost u kojoj živimo — vreme u kom su antidepresivi, narkotici i druge supstance postali sve prisutniji i teže kontrolisani. Ipak, svakodnevni život, ljudi oko nas i društvo sa svim svojim nesavršenostima, egocentričnošću, pa čak i apsurdnostima, zapravo nam pokazuju suprotno. Da li smo zaista želeli da postanemo ono što sada jesmo, da živimo onako kako živimo i da se suočavamo sa stvarima koje se dešavaju u našem društvu? Da li је reč o „željenim“ ili „neželjenim“ dejstvima? Što više razmišljam, sve sam sigurniji da je suprotnost svemu što nam se nameće i nudi ono što nam je potrebnije, i stoga pozivam publiku na jedno muzičko putovanje u svet „neželjenih dejstava“, nesavršenih ljudi i prosečnih karaktera.

Ima li u igri reči i aludiranja na emotivno opijanje koje muzika izaziva u ljudima?

– Za mene lično, muzika i umetnost uopšte, oduvek su bili lekoviti. U svetu u kom stalno težimo savršenstvu i idealnim modelima života, vođeni globalnim trendovima i materijalnim vrednostima koje dodatno pojačavaju algoritmi i društvene mreže, delujemo kao da smo programirani da se usmerimo samo ka „željenim dejstvima“, dok „neželjena dejstva“ smatramo nečim nepoželjnim. Grafički dizajner Miloš Đorđević, koji je kreirao logo, uklopio je kapsulu leka u vizuelno rešenje, a Markotik kao novonastala reč postaje tako simbolički konstrukt koji je u muzičkom kontekstu, neobičan i provokativan.

Koja su životna zapažanja zvučno i tekstualno utkana u stvaranje i inspiraciju ovog albuma?

– U žanrovskom pogledu, oslanjao sam se donekle na tradiciju indi popa i psihodeličnog roka i tako bih u najkraćem opisao naš zvuk, kao neku vrstu sinteze pomenutih muzičkih pravaca. Što se tekstova tiče, u njima razmatram kompleksna, introspektivna pitanja o identitetu, postojanju, ljubavi, unutrašnjim konfliktima i egzistencijalnoj teskobi.

Ko je sve učestvovao u kreiranju albuma?

– Tokom poslednje dve godine, sarađivao sam sa mnogim muzičarima i umetnicima, najpre kroz rad na aranžmanima za pesme koje sam napisao i komponovao, a zatim i tokom snimanja albuma. Od samog početka, uz mene su bili gitarista Goran Stojiljković, producent i basista Zoran Vasić, bubnjar Goran Savić – Čaki, trubač Marijan Cvetanović, kao i prateći vokali Dunja Ostojić i Isidora Nekić. Trenutnu postavu mog pratećeg benda čine i bubnjar Zoran Beljić-Zozo Harare i trubač Dobroslav Predić-Preda. Na albumu su takođe gostovali istaknuti muzičari poput Milana Nikolića, Aleksandra Jovanovića – Šljuke, Ivice Đokića i Vladimira Mladenovića. Producirao ga je Zoran Vasić, dok je mastering uradio Marko Perić.

Iako je ovo Vaš prvi kantautorski album, Vaše muzičko iskustvo je bogato i višedecenijsko; niklo je sa legendarne kruševačke scene, iz koje su potekli Scarps-i, a pre njih bili ste i u sastavu Slobodna Wožnja. Interesantno je da su i muzički stilovi ova dva benda dijametralno suprotni, sem ako izuzmemo da oba više pripadaju andergraund supkulturi i fuziji žanrova, pre nego mejnstrimu…

– Moji muzički počeci bili su vezani za kruševačku alternativnu rok scenu i muzičke grupe koje su je sredinom devedesetih godina prošlog veka oblikovale. U periodu od 1993. do 1995. bio sam pevač u muzičkoj grupi Slobodna Wožnja. Kritičari su naš tadašnji zvuk okarakterisali kao fuziju roka, džeza i psihodelije. Izdavačka kuća Metropolis records objavila je 1995. naš studijski album Čudovište i kamenje, a od 1997. do 2001. svirao sam bas gitaru i bio drugi vokal u muzičkoj grupi Scarps. Objavili smo 2001. studijski album Skrivene misli. Muzički stilovi i izrazi ovih bendova jesu bili veoma različiti, međutim u pomenutom periodu kada sam nastupao sa Scarpsima, ovaj bend je imao fazu u kojoj smo eksperimentisali sa različitim žanrovima poput pop-roka i elektro-indastrijala i taj zvuk se u mnogome razlikovao od onog koji su Scarpsi imali u svojim počecima kada su bili naklonjeni old-skul pank-roku, ili kasnije hard-koru, i najposle progresivnom hard-koru sa elementima psihodelije i hevi-metala.

Koja Vas sećanja vezuju za Kruševac i Srbiju iz perioda, od borbe protiv režima Miloševića pa na dalje?

– U jednom ranijem intervjuu, te godine u Kruševcu sam nazvao prelepim i prestrašnim. Prelepim, jer su to bile godine moje mladosti i gimnazijskih dana, prvih muzičkih i kreativnih uzleta, a prestrašnim jer su naši tadašnji životi bili veoma skučeni i oskudni usled nestabilnih društveno-političkih i ekonomskih okolnosti, plamtećih ratova, sankcija, protesta, besparice. Svirali smo na lošim instrumentima, s poluraspadnutom opremom, probe su se održavale u vlažnim podrumima pod vrlo lošim uslovima, pili smo pivo ispred prodavnica i u kultnom kruševačkom kafiću Grizliju. Nije bilo interneta i bendovima iz manjih gradova je bio znatno teži pristup publici i proboj na scenu. Ali uprkos svemu tome, u vazduhu je postojala neka neobjašnjiva energija. Kreativnost je bila u punom zamahu. I bila je tu jaka potreba da se pronađe put koji ima smisla, uprkos propagandnoj kaljuzi i ružičastoj turbo-folk kulturi koje su cvetala pod Miloševićevim režimom.

Kulturološki gledano, koliko je u muziku koju ste tada stvarali bio utkan bunt prema sistemu?

– Tokom devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih, rokenrol muzika je u Srbiji bila u neposrednoj povezanosti sa društveno-političkim promenama, a brojni autori i bendovi su otvoreno i vrlo kritički ustali protiv ratova na prostoru bivše Jugoslavije i bili su protivnici režima Slobodana Miloševića. Bunta koji je oduvek bio deo rokenrola, bilo je svakako i u našem umetničkom izrazu tih godina. Sećam se da se tokom snimanja spota za pesmu „Buđenje“ Slobodne Wožnje, dogodio protest gimnazijalaca koji su izašli na ulice, što smo i zabeležili kamerama, a sasvim je bilo u saglasnosti i sa refrenom ove pesme koji je pozivao na promene i glasio: „Buđenje – svetlost te traži, probudi se!“ Buntovna je bila i pesma koja je u to vreme bila veliki hit Slobodne Wožnje, Slobodni vozač, sa karakterističnim refrenom koji je pozivao na odstupanje od uobičajenih i društveno-prihvatjivih normi ponašanja.

A sad, da li ga i dalje ima i u čemu se kriju kreativne razlike?

– Što se sadašnjeg kantautorskog albuma tiče, čini mi se da je u jednom broju pesama otvoreni bunt evoluirao u nešto što bih pre nazvao suptilnim prezirom prema političkim elitama i globalnim korporacijama koje su našu stvarnost učinile veoma nesnosnom i teško podnošljivom. Iako nema otvorene kritike jer je album više introspektivan, a društvene teme su u pozadini ličnih preispitivanja, ljubavnih tema i tema traganja za smislom, rekao bih da postoji neka vrste tihe pobune, tj. odbijanja da se aktivno učestvuje u spinovanim oblicima stvarnosti, medijskom rijalitiju i propagandi koje nam nameću vladajuće garniture. Prisutan je i izraženo skeptički stav da je bolji svet moguć jer na „brodu budala“ koji navodno plovi ka boljem sutra, nema mesta za ljude kojima su duhovne vrednosti važnije od materijalnih, koji bi da pokažu nežnost, brižlivost, poštovanje i empatiju prema svojim bližnjima, koji bi da uživaju u umetnosti, putuju, pristojno komuniciraju ili bi da život u gradu zamene životom u prirodi.

Interesantno je da je Slobodna Wožnja relativno bliska zvuku koji danas stvarate, dok je Scarps jedan od prvih pank, post pank i hardkor bendova u Kruševcu, te me zanimaju Vaši muzički uticaji, generalno?

– Moguće da je zvuk koji smo pre trideset godina razvijali u grupi Slobodna Wožnja, na neki način utkan i prisutan i u onome što radim sada kao kantautor. Ako ništa drugo, isto je ime i prezime čoveka koji je pred mikrofonom. Privatno slušam veoma raznovrsnu muziku od roka, trip-hopa, indija, popa do soula, fanka i džeza i veoma mi je teško da definišem muziku koju stvaram. Iskreno, preterano se i ne opterećujem time. Sviram to što sviram, pišem to što pišem, najbolje kako umem i osećam. Nekolicina meni bliskih ljudi koji su dosad imali priliku da čuju ceo album, u mom muzičkom izrazu uočili su sličnosti i uticaje Eliota Smita, Nika Drejka, Bel end Sebastijan, Merkjuri reva, Menik strit pričersa, pa sve do Darka Rundeka, Vlade Divljana i Zorana Predina. Ako im je verovati, mogu samo da kažem da sam u dobrom društvu.

Vaš novi album je spektar melodičnijih rok i alt nota, a egzistencijalan i lični pregled može se zapaziti u tekstu pesme Prizivaš pomislii. Šta nam možete reći o ovoj pesmi, što ste je izdvojili ?

– „Prizivaš pomisli“ je prvi singl i video spot koji najavljuje moj nadolazeći album na kojem će se naći ukupno jedanaest pesama. Nadam se da će ova pesma uspešno uvesti publiku u moj muzički univerzum. Kroz nju istražujem unutrašnje konflikte i trenutke kada osećamo da se vrtimo u krug, suočavajući se sa dubokim, često potisnutim emocijama i mislima. Pesma govori o potrebi za dubljim razumevanjem i prihvatanjem sebe, kao i o borbi sa unutrašnjim strahovima, sumnjama i nesigurnostima. Psiholozi bi ovaj mehanizam nazvali ruminacijom, što u mom slobodnom prevodu znači: „vrteti stare ploče, izanđale misli i potrošene stihove“. Spot za ovu pesmu premijerno je prikazan na prvom kanalu RTS-a, u nedelju 13. aprila, a istog dana bila je i Jutjub premijera. Singl će, takođe, u narednom period biti promovisan na radio stanicama i biće dostupan na svim digitalnim striming servisima.

Kako gledate na trenutnu scenu, njen život i sveukupno kulturu koja se u našoj zemlji stvara, kao profesor, muzičar, i kulturni radnik?

– Na našoj muzičkoj, kulturnoj i umetničkoj sceni, posebno na onoj alternativnoj, ima zanimljivih i raznovrsnih dešavanja, autora i projekata, ali mi se generalno čini da su umetnost i kultura poprilično skrajnuti iz medija i da su nedovoljno finansirani od strane države. U tom smislu, osuđeni su na opstanak koji veoma često zavisi od ličnog entuzijazma, istrajnosti i spremnosti autora da se žrtvuju zarad viših ciljeva. Dodatni problem je što se autori i kulturni radnici ovde dele na politički podobne i nepodobne, i u skladu sa time se prave određene „crne liste“ te novac za umetnost i kulturu često završe u pogrešnim rukama, dok neki istaknuti umetnici i autori bivaju prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju.

Kako kod Vas teče proces pisanja pesama?

– Kreativni proces je nešto što u meni izaziva veliko čuđenje jer ga je nemoguće objasniti. Nekada trčite šumom i niotkuda se pojave stihovi koje po povratku u stan zapišete i oni kasnije prerastu u pesmu. Nekada sviram gitaru i pođe mi za rukom da oblikujem određene deonice i refrene koje kasnije razrađujem i uklapam sa stihovima koje sam napisao. Obično sve snimam i kasnije u studiju kroz interakciju sa ljudima iz benda kompozicije i tekstovi dobiju konačni oblik. Desi se da se usred noći probudim i zapišem neku misao koja se baš tad pojavila odnekud, i znam da ako je odmah ne zapišem, da će već sutra ujutro ispariti.

Čula sam da imate literarne korene, da li ste od malena bili naklonjini poeziji i prozi?

– Odrastao sam u porodici gde su se knjige i umetnost oduvek cenili. Moj otac Milentije Đorđević je pisac, istoričar književnosti i univerzitetski profesor u penziji, tako da je neosporno da sam ljubav prema umetnosti nasledio u porodičnom okruženju. Kao mlađi sam više bio naklonjen prozi, kasnije je uz muziku došla poezija, a danas uglavnom kombinujem i jedno i drugo u zavisnosti od trenutka.

Kako ste se zainteresovali za muzičke instrumente?

– Što se gitare tiče, to je nekako došlo samo od sebe. Kao klinac sam drndao mandolinu koju je moja majka nekada svirala u školskom orkestru, onda je došla bratovljeva akustična gitara od koje je on rano digao ruke, a kasnije me je eksperimentisanje sa žičanim instrumentima vodilo od električne gitare, preko bas gitare, do akustične ozvučene gitare koju danas sviram.

Vašu novu ploču izdaje PGP-RTS, međutim, a sa RTS-om sarađujete kao producent. Recite nam nešto o tome.

– Ta saradnja je započela pre nekoliko godina. Kao televizijski producent, u svojstvu direktora produkcije, izvršnog producenta i scenariste, ispred produkcijske kuće Serbika Media, potpisujem televizijski serijal Moja dedovina koji se od septembra 2021. emituje na prvom programu RTS-a i koji je posle četiri sezone postigao veliku gledanost i popularnost. Ovih dana započeli smo snimanje pete sezone i vrebam svaku zgodnu priliku da sa ekipom i sa svojim sinom pobegnem na set na selo i u prirodu.

Dakle, interesovanje Vam se ne zaustavlja na muzici, već ste i reklo bi se, i filmofil.

– Uživam u umetničkim filmovima, posebno u onim ostvarenjima koja se vezuju za reditelje poput Felinija, Bernarda Bertolučija, Romana Polanskog, Akija Kaurizmakija, Pedra Almodovara, Paola Sorentina, Vima Vendersa i uopšte za evropsku filmsku produkciju. Imao sam čak i jednu fazu krajem srednje škole kada sam pokušavao da se upišem na smer za Filmsku i televizijsku produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali se taj pokušaj neslavno završio.

Naposletku, Vi ste i profesor na Univerzitetu, a to je trenutno, pored ulica na kojima se protestvuje, SKC-a i ostalih slobodnih prostora, svetilište promena i dobre energije. Koliko Vam znače i kako gledate na ove prostore, šta Vas vezuje za njih?

– Univerziteti su oduvek bili stecišta demokratije i slobodne misli jer su predstavljali prostor u kojem su se razmenjivale ideje, postavljala pitanja autoritetima i osporavala ustaljena uverenja. Kao centri obrazovanja, omogućavali su kritičko razmišljanje, slobodu istraživanja i izražavanja, što je temelj demokratije. Tako je i danas. Ono što su proteklih meseci pokrenuli studenti, a što smo podržali mi profesori na fakultetima i naše kolege nastavnici u osnovnim i srednjim školama posle tragičnih događaja u Novom Sadu, odražava potrebu da se zajedno izborimo za univerzalne vrednosti kao što su sloboda, pravda, ljudska prava i društvena jednakost. To je ujedno borba za slobodu izražavanja, akademsku autonomiju, borbu protiv korupcije, transparentnost u donošenju odluka, kao i odgovornost vlasti prema građanima.

Kako kod Vas teče blokada fakulteta, da li ste u dosluhu sa studentima i zašto podržavate proteste?

– Fakulteti su blokirani, studenti su u pravu, podržavam ih i nadam se da će ovaj vid borbe u narednom periodu evoluirati i prerasti u politički pokret koji će okupiti studentske predstavnike, nezavisne intelektualce i istaknute stručnjake, umetnike i pojedince iz različitih oblasti koji dosad nisu politički kompromitovani i koji nemaju nikakve veze sa onim političkim strankama i liderima koji sebe sada nazivaju opozicijom.

Zašto su ovi protesti značajni iz ugla kulturnog radnika i ugla građanina Srbije?

– Ovi protesti su poslednje zvono za uzbunu i ne treba posebno objašnjavati zašto je to tako i zašto su oni važni za sve građane Srbije. Dovoljno je samo nabrojati spisak svih nerazrešenih afera u kojima je ova vlast umešana u proteklih dvanaest godina i staviti sebe u ulogu onih koji su se našli ispod nadsrešnice, a to smo, zapravo, mogli da budemo svi mi obični građani ove zemlje, i tu se završava svaka dalja racionalna rasprava.