Nećemo dozvoliti zloupotrebu

Ta izjava, međutim, stoji čvrsto na liniji onoga što je ovdašnja predsednica UNS-a tokom svoje novinarske karijere godinama istrajno radila, kako za vreme Miloševića tako i posle.

Odmah na početku mora se naglasiti kako je u njenoj izjavi doslovno sve u domenu laži ili u funkciji revidiranja poznatih činjenica. U tu kategoriju spada i njena tvrdnja kako „bombardovanje RTS nikad nije procesuirano kao ratni zločin“.

Podsećamo javnost da su porodice žrtava RTS pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu još 2001. podnele tužbu protiv 17 zemalja NATO zbog bombardovanja zgrade u Aberdarevoj, ali je sud odbacio tužbu proglasivši se nenadležnim.

Porodice ovim javno saopštavaju da ne dopuštaju zloupotrebu svojih najmilijih u propagandne svrhe, kao što to čini gospođa Smajlović ovom svojom „inicijativom“.

Podsećamo javnost da 23. aprila 1999. u zgradi RTS nisu poginule Smajlovićkine „kolege“, već tehničko i produkciono osoblje, pomoćni radnici i čuvari – dakle, nijedan novinar. Takvu istu ideju, da se „ubijene kolege“ iskoriste kao alibi i sredstvo u propagandnom ratu protiv Zapada iskazalo je ovo isto Udruženje novinara dan nakon pogibije tehničara RTS-a, kada je „inicijativu“ sličnu ovoj podneo Milorad Komrakov, ondašnji predsednik Udruženja, nastojeći poput Ljiljane Smajlović da zločin prokrijumčari, uz pomoć nevinih žrtava, kao borbu za istinu. Inicijativa predsednice Udruženja novinara, dakle, predstavlja reciklažu stare Miloševićeve propagandne ideje.

Udruženje novinara, ako je već htelo, moglo je da za dan novinara-žrtava uzme datum ubistva Dade Vujasinović ili Slavka Ćuruvije ili Milana Pantića, ali bi tada propagandni efekti izostali.

Zločin nad RTS ima dve dimenzije; to je ratni zločin NATO, ali i državni zločin Srbije. Insistiranjem na formulaciji „ratnog zločina“ gospođa Smajlović računa da bi istinu o organizatorima ubistva mogla da sakrije akcentiranjem da je napad na RTS izvršio NATO. Jednom za svagda: NATO je napao televiziju, ali organizator ubistva bio je Milošević.

Bio je osnovni red da predsednica Udruženja novinara pita porodice žrtava za dopuštenje da izađe u javnost sa tom svojom „inicijativom“, utoliko pre što žrtve nisu bili novinari. Ponavljamo, porodice žrtava ne dopuštaju da se njihovi najmiliji upotrebljavaju u propagandne svrhe.