Nenormalne okolnosti

Prelivanje globalne krize je idealna šansa da se do kraja profiliše politička scena, tačnije da se velike partije reše bremena sitnih, ali zahtevnih koalicionih saputnika. Da su vremena regularnija, to bi možda bilo nekako nemoralno, ali ako je u pitanju spas Srbije, onda je to državni razlog. S njim je sve elegantnije. Njime se pragmatično zamrzavaju i izvesne ideološke razlike koje će opet isplivati u prvi plan kad kriza prođe. A, to dok kriza prođe može i da potraje.

Dakle, da skratimo. Lider naprednjaka Tomislav Nikolić svoju stranku ne vidi u koaliciji sa DS na republičkom nivou. Ali je ne vidi samo u „normalnim okolnostima“. Ali, u slučaju nenormalnih okolnosti (prelivanja krize), manjinska podrška naprednjaka Vladi je državotvorni potez. Doduše, sad tu ide niz racionalizacija ovog stava; od toga da će SNS glasati za neke zakone za koje ne bi glasali neki trenutni Tadićevi koalicioni abonenti vlasti. I to je lepo sročeno, sve sa nekim rokovima za vanredne izbore. Čak i posle tih izbora, Nikolić ne isključuje mogućnost saradnje koalicione vlasti SNS i DS, naravno pod uslovom da se Srbija nađe u sudbinskoj krizi. Rečnikom nemačke političke prakse to bi bila neka vrsta „svadbe slonova“, kao kad u Nemačkoj u koaliciju stupe demohrišćani i socijaldemokrate. Ovakva šansa se možda neće ponovo ukazati Tadiću i Nikoliću. Šansa da marginalizuju Dinkića i banalizuju narodnjake. Ali i da obesmisle njihovu saradnju u opoziciji, jer bilo bi malo glupo poverovati u uverljiv savez Dinkića i Velimira Ilića. Plus kontradiktornost narodnjačke koalicije u kojoj Koštunica i Maja Gojković nemaju baš identičan odnos prema Šešelju. A, kad kriza prođe, Tadići Nikolićmogu da se lepo dogovore kojim će se redosledom ove partije smenjivati na vlasti. To je, valjda, dvopartizam.