Neravnopravnost može prerasti u nasilje

Vladimir Ilić Zbog čega je nerealno nastojati da se odredbe važećeg ustava koje garantuju sekularni karakter države ekstenzivno i posve dosledno pretoče u zakonska rešenja? Restriktivna primena ovih odredbi kroz Zakon o crkvama i verskim zajednicama predstavlja nešto što ne služi na čast državi i što je izvor stalne sistemske diskriminacije nepovlašćenih („netradicionalnih“) verskih zajednica. Ona sačinjava psihološku osnovu kojom se podupiru počinioci incidenata usmerenih ka verskim manjinama.
Da li je društvena struktura srbijanskog društva zrela za čist sekularni model odnosa države i verskih zajednica, kakav postoji u SAD i kakav je postojao u socijalističkoj Jugoslaviji? Tranzicijski gubitnici su početkom februara dali preko dva miliona glasova opciji koja je nespojiva sa bilo kakvim modernim rešenjima. Identifikacija, najčešće samo konfesionalna ili ritualna, sa povlašćenim verskim zajednicama, deluje sedativno na one koji trpe bolove realnog života, u društvu koje konvulzivno pokušava da spreči svoju ponovnu izolaciju. Oni koji su lišeni realnih resursa pronalaze određenu psihološku nadoknadu u tome što pripadaju povlašćenim verskim zajednicama, a ne onima koje se nalaze u položaju društvenih parija. U pitanju je svojevrsni „konfesionalni kvaziaristokratizam“, koji je funkcionalni ekvivalent etnonacionalizmu kao „aristokratizmu gomile“.
Da li je kultura srbijanskog društva zrela za čist sekularni model? „Konfesionalni kvaziaristokratizam“ donekle predstavlja modifikaciju etnofiletističke jeresi, one koja bi prihvatila isključivo nepostojeću pravoslavnu i svetosavsku Evropu i koja je objektivno nesposobna da omogući Srbiji da realnu Evropu primi u sebe. Nekadašnje etnoteritorijalne pretenzije zamenjene su simboličnom podelom verskog prostora na privilegovane i na diskriminisane. To je napredak u odnosu na devedesete godine, ali je to istovremeno i stalan rizik da se zakonska neravnopravnost pretoči u realno nasilje nad verskim manjinama.