Diskriminacija u porodilištima u Srbiji: Romkinje plaćaju zdravstvene usluge kao strane državljanke

Slavici* je tokom trudnoće pretio pobačaj. Kako bi to sprečila, otišla je u bolnicu zbog održavanja trudnoće. Prilikom otpusta dobila je račun za troškove lečenja od 9000 dinara, a za porođaj dobija račun od 250.000 dinara.

U jednom beogradskom porodilištu Jeleni* su u 20. nedelji trudnoće ustanovili odsustvo srčane radnje ploda, što je okončano hitnim carskim rezom, a dete je mrtvorođeno. Kada je izlazila iz bolnice, izdat joj je račun veći od 300.000 dinara.

Iako Ustav, zakoni Republike Srbije i nekoliko preporuka institucija govore da se ženama koje žive u Srbiji ovakve usluge ne naplaćuju, jer se smatraju hitnim procedurama, koje ne biramo kada će se desiti, i moraju se obaviti – to nije uvek slučaj.

I Slavica* i Jelena* žive u Srbiji, ali za to – nemaju dokaz na papiru. Ni jedna ni druga nisu mogle da izvade uverenje o državljanstvu i izvod iz matične knjige rođenih, a samim tim, nisu imale ni zdravstveno osiguranje i knjižicu.

I jedna i druga su romske nacionalnosti. Bez dokaza da su državljanke Srbije i bez zdravstvene knjižice, medicinske usluge koje su dobile za održavanje trudnoće odnosno porođaj carskim rezom naplaćene su im kao da su strane državljanke – iznosima koje one nisu mogle da plate.

Kako piše Tampon zona, one su pomoć u tim situacijama dobile od inicijative A11, koja se bavi ljudskim pravima pripadnika i pripadnica ranjivih, marginalizovanih i diskriminisanih grupa.

Romkinjama bez dokumenata naplaćuju porođaj

O psovanju „majke ciganske” tokom nasilnog porođaja, nakon kog je beba preminula, javnost u Srbiji je čula nedavno.

U talasu progovaranja o akušerskom nasilju – kao fenomenu za koji „svi znamo da postoji”, a niko o njemu ne govori – Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković izjavila je da je komunikacija sa ženom u porodilištu loša i da porodilja oseća da joj se krše ljudska prava, pogotovo kad je reč o manjinskim grupama. „Romkinje su suočene sa apsolutno neprihvatljivim govorom,” istakla je ona.

Neprihvatljiv govor nije jedino sa čim se Romkinje suočavaju kada govorimo o ostvarivanju njihovih reproduktivnih prava.

Hladnog, ali sunčanog januarskog jutra nalazim se sa Milicom Marinković i Marinom Simeunović u kancelariji inicijative A11 kako bi za Tampon zonu podelile sa kakvim su sve slučajevima kršenja reproduktivnih prava Romkinja susrele radeći u ovoj organizaciji.

Iako se inicijativa A11 bavi, pre svega, kršenjem socijalnih i ekonomskih prava, Milica i Marina kažu da prosečno godišnje imaju oko pet slučajeva kršenja reproduktivnih prava Romkinja, ali da je takvih slučajeva sigurno više, samo da se one ne javljaju organizacijama za pomoć, jer to ne prepoznaju kao problem.

„Ono što je karakteristično u odnosu na većinsku populaciju jeste otežan pristup uslugama zdravstvene zaštite, pre svega abortusima i porođajima za Romkinje bez dokumenata”, kaže Milica Marinković i objašnjava da su to najčešće slučajevi interno raseljenih Romkinja sa Kosova i beskućnica, koje imaju problem i sa pristupom ginekološkim pregledima.

Kada dođu u bolnicu, njih porode, dodaje ona, „ali to je sve pod nekim pretnjama, ucenama da moraju da plate iznose od 250.000 dinara, jer ih u porodilištima, kada nemaju dokumenta, vode kao strane državljanke. Bilo je pretnji da im neće dati dete pri izlasku iz bolnice ako ne plate”.

„Karakteristično je da im iz bolnice prete i izvršnim postupkom, pravnim službama, da će im biti naplaćeno preko suda… A taj izvršni postupak je teško sprovodiv kada govorimo o neformalnim naseljima i licima bez dokumenata. Ali one ne znaju šta je to i ne znači im ništa. One samo dobijaju pretnju da će im oduzeti sve što imaju.”

Naplata osnovnih medicinskih usluga u vezi sa trudnoćom i porođajem Romkinjama bez dokumenata može biti posledica potrebe da se predstavnice ugroženih grupa jednostavno diskriminišu, ali i neznanja ljudi koji rade u porodilištima – iako Ustav ima set odredbi koje se tiču posebne zaštite trudnica, porodilja i dece, a tu su i zakoni i preporuke institucija, poput Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), koje nalažu bolnicama da ovakve procedure ne naplaćuju.

„Ne možemo da kažemo da je uvek zla namera. Međutim, imamo porodilišta koja nam se ponavljaju gde smo već vodili postupke, pa je tu suvišno govoriti o tome da neko nije znao.”

A ovaj problem nemaju samo Romkinje bez dokumenata, već i one koje su u procesu njihovog dobijanja, jer ti procesu traju jako dugo.

Abortusi nepristupačni Romkinjama

Jedna žena romske nacionalnosti je bila u procesu dobijanja dokumenata kada je zatrudnela sa četvrtim detetom. Želela je da abortira, ali nije mogla bez identifikacionog dokumenta, jer su takvi uslovi. Inicijativa A11 je uspela, uz posredovanje, da dođe do potvrde da je žena u postupku dobijanja dokumenata, čime joj je omogućeno da obavi abortus. Ali, problem je, kažu, što postoje žene koje same to ne mogu da dokažu.

Drugi problem Romkinja kod pristupačnosti abortusima je i njihova cena.

„Žena je htela da uradi abortus, nije imala novca za to i onda je odlučila da rodi. I to opet nije bilo prvo dete. Romkinje se češće odlučuju na abortus kada već imaju nekoliko dece, kada su svesne da nisu u imovinskoj situaciji da imaju više”, objašnjava Milica Marinković.

Uzrok toga što nemaju dovoljno novca je i problem sa zapošljavanjem Romkinja, što opet pokazuje njihovu višestruku diskriminaciju u društvu.

Kod Romkinja je, kažu iz inicijative A11, čest slučaj neplaćenog rada, jer žive u višegeneracijskim porodicama, gde se od njih očekuje da brinu o starijim članovima ili deci, što ih onemogućava da rade. Sa druge strane, često – čak i kada imaju diplome – ne mogu da nađu nijedan posao, a kamoli posao u struci. Često se bave neformalnom ekonomijom, poput rada na pijaci, njivi ili skupljanja sekundarnih sirovina.

„Na razgovore za posao idu, ali idu jer je to uslov da dobijaju socijalnu pomoć”, kaže Milica, a Marina dodaje:

„Strašno je da živimo u sistemu gde očekujemo da će neko od socijalne pomoći moći da živi, umesto od svog rada.”

Država nema dovoljno volje da pomogne Romkinjama

Činjenica da u Srbiji ne postoje značajna, novija istraživanja koja bi pokazala koji su sve problemi sa kojima se susreće romska zajednica, pa tako i Romkinje prilikom ostvarivanja reproduktivnih prava, onemogućava državu da prepozna prioritete i adekvatne mere i politike za njihovo rešavanje – kaže Marina.

„Ako ni u kakvim statistikama i istraživanjima nemamo podatke o dostupnosti zdravstvenih usluga Romkinjama tokom trudnoće i porođaja, to znači da se time niko nije bavio, što nam govori i gde se ta oblast nalazi na lestvici važnosti za naše društvo.”

Milica kaže da nevladine organizacije koje se bave pravima romske zajednice rade nešto na tom polju, ali da one ne mogu i ne treba da preuzimaju ulogu države, što se – „nažalost dešava”.

O tome da li država želi da sarađuje sa nevladinim organizacijama, ona odgovara da to zavisi koliko je pitanje osetljivo, koliko novca treba izdvojiti za njegovo rešavanje i koliki je politički uticaj osobe čije je to pitanje nadležnost.

Kako bi se problemi sa kojima se Romkinje susreću prilikom trudnoće i porođaja rešili, Milica misli da je potrebno da se desi više promena odjednom, a da je najbrža sistemska edukacija, tj. da u pravnim službama porodilišta nauče o pravilima i propisima koje sada ne koriste.

„Svakako treba raditi i na osnaživanju romske zajednice. Mi imamo mali dobar model – rad parapravnika, osoba koje nisu nužno pravnici, ali su osvešćene o tome šta su nečija prava i kako da ih ostvaruju kod institucija o čemu podučavaju romsku zajednicu, kako bi sami mogli da pišu neke jednostavnije zahteve, poput onih za jednokratnu pomoć i slično.”

Zdravstvene medijatorke važne za državu, ali rade u lošim uslovima

Zdravstvene medijatorke za romsku zajednicu su žene koje angažuje Ministarstvo zdravlja kako bi pomogle povezivanju Roma i Romkinja sa zdravstvenim sistemom – zakazuju im preglede, edukuju ih o temama iz oblasti zdravlja, idu sa njima na preglede, pogotovo ako imaju jezičku barijeru.

Milica i Marina objašnjavaju da je veoma važno govoriti o medijatorkama, jer o njima javnost, a čak i neki pripadnici romske zajednice, ne znaju mnogo ili gotovo ništa.

Značaj njihovog rada je, kažu, ogroman, uprkos veoma lošim uslovima u kojima rade. Ali, one o svom radu ne mogu da govore javno, jer potpisuju takve ugovore.

„U nekim zajednicama imamo i po dve-tri angažovane medijatorke, u zavisnosti od brojnosti romske zajednice, ali imamo i one zajednice koje nemaju i nikada nisu imale zdravstvenu medijatorku”, kaže Marina i dodaje:

„Njihova uloga jeste da informišu romsku zajednicu kako da dođu do svojih prava iz domena zdravstvene zaštite, a rezultati koje su postigle, pogotovo tokom pandemije koronavirusa učešćem u kampanjama i pričom o vakcinaciji, veoma su značajni – za to postoje i izveštaji.”

Paradoks je da su neke od njih, tokom svog višegodišnjeg rada za Ministarstvo zdravlja, brinule o tome da li pripadnici romske zajednice pojedinačno imaju zdravstveno osiguranje, a ni one same ga nisu imale – ističe Marina.

Milica kaže da je poražavajuće što bi angažovanje zdravstvenih medijatorki bio uspešan vid zapošljavanja Romkinja, jer je uslov za rad na toj poziciji da budu angažovane žene, Romkinje, koje su majke, a onda su one koje to rade plaćene ispod svakog minimuma.

„Njihova radna mesta nisu sistematizovana. One su počele kao neki projekat i kad se taj projekat završio, svaki put se ‘na mišiće’ izvodi da li će im ugovori biti produženi. A plate su im uvek ispod minimalca. Državi su one potrebne, ali ne postoji volja da se uopšte uloži u njih kao u neki institucionalni mehanizam, tj. da one budu deo institucija. One su uvek samo neke saradnice, nisu sistematizovane u domovima zdravlja, iako dobro sarađuju sa lekarima, sestrama…”

*Tampon zona imala je uvid u papire koji dokazuju navedene slučajeve, ali su imena žena koje su se obratile inicijativi A11 izmišljena, kako bi njihov identitet bio zaštićen.

Izvor: Tampon zona