Ni lomače nisu uništile knjige

Štivo je dosadno, ali je „možda“ značajno onim biografima koji su sebi dali u zadatak da eventualno pronađu vezu nastalog remek-dela sa nekom dnevnom rutinom ili hronološkim i istorijskim kontekstom.

Direrov Dnevnik ne sadrži nikakva filozofska, etička, estetička i teorijska razmišljanja o umetnosti, već opise porodičnih događanja u okviru dosadnih dnevnih rutina obeleženih datumima u malograđanskom ozračju.

Šta god da je zabeleženo na papiru, ili u svesci sa datumskom oznakom, ili tragom koji relativno određuje vreme nastanka, jeste dnevnik, makar bio na formatu papirića za uvijanje cigarete, koliko god to nekom drugom značilo ili ne značilo.

Pitali se neko kolika bi to bila lomača ako bismo sabrali sve spaljene sveske i papire datumski obeležene, ili sa nekim hronološki određenim podacima.

Ko su ti spaljivači? Oni isti koji su i pisali, svesno i nesvesno prenosili opise događaja filozofske misli, intimne beleške i emocije?

To bi mu bili: šiparice, adolescenti, novinari, političari, učitelji(ce), TV voditeljice, a i zdrave umetnice, naravno i umetnici, akademici(e), kao i sva ostala ljudska bića.

Da kako, to bi bila sabrana lomača veća nego što bi mogli da saberemo u sve ostale lomače spaljenih knjiga, od srednjovekovnih inkunabula do onih koje su priredili nacisti i svi drugi mračni umovi do danas.

Lomače mračnih umova nisu postigle one ciljeve, kada su u pitanju knjige. Jer srećom, u svetu i kod ljudi su se na hiljade mesta, namnožile biblioteke, posebno na ostrvu – centru velike kolonijalne imperije, kao i u novim kontinentima gde su sačuvani izmešteni artefakti civilizacija i danas demokratski ponuđeni svakom ljudskom biću.

Kada su u pitanju knjige, gotovo sve što je izgorelo, ipak je bilo reprintovano, jer uvek je sudbinu pakla izbegao bar jedan primerak kao nukleus obnove, odnosno cvetanja renesanse, večite paradigme humanizma.

Međutim, mnogo je zapisanih misli izgorelo na raznim „lomačama“, i pre nego što im je data šansa da ih neko primeti, izučava, umnoži i popunjava hronološke i istorijske nepoznanice, poput mozaika.

Diplomirao sam na Istoriji umetnosti. Diplomski rad sa mojim potpisom arhiviran je na dva mesta: u arhivi Odeljenja Fakulteta, a s obzirom da je prohujalo pola stoleća, moguće je da je odlutao u Arhiv Srbije.

Drugi primerak bi trebalo da je negde kod mene, ali ne znam gde. Vremenom, vredne ženske ruke (majka, životne sapatnice, ili kćeri) a možda i sve one zajedno, kada ih uhvati „napad kućne higijene“ u stanju su da promene mesto nekim predmetima kojima sam odredio da mi tu budu „pri ruci“.

Znaš šta ti je pri ruci, ali se tome više ne posvećuješ decenijama. Kad poželiš da se nečeg prisetiš, toga više nema „pri ruci“.

Sreća je kada se jedna od „vrednih ženskih ruku“, seti mesta u nekoj polici, fioci, ili prašnjavoj kutiji na tavanu. Međutim, kada „vredna ženska ruka“ stvari prepusti zaboravu, onda neka nam je bog na pomoći u koliko i on nije zaboravan.

Nisam bio mnogo vredan u pisanju. Međutim, nemaran odnos prema napisanom, još većem grehu nego lenjosti.

Ličnu arhivu objavljenih pisanija zapravo i nemam, a tu bi se našle likovne kritike, kataloški uvodnici sa samostalnih i kolektivnih izložbi, prilozi u stručnim časopisima, novinski članci i flajeri.

Koliko me sećanje služi, moja prva bibliografska jedinica trebalo bi da je registrovana u Zagrebu, koji je tada bio u Jugoslaviji, (u kojoj je postojao i Jugoslovenski bibliografski institut) a sada je sve to u inozemstvu.

Međutim, sjećam se, da je taj moj prvi tekst zapravo bio „do daske preveden“ sa srpsko-hrvatskog jezika na „hrvatski književni jezik“.

Otkada su kompjuteri ušli u masovnu upotrebu i potisnuli olovke i pisaće mašine, priznajem da sam postao nešto „vredniji“.

Ništa me nije toliko nerviralo kao prepisivanje i prekucavanje tekstova posle učinjenih ispravki. A o mukama da se pročita tekst napisan sopstvenom rukom i da ne govorimo.

Ipak, poslednjih 25-30 godina, zapravo treće četvrtine jednog mogućeg ljudskog stoleća, sve je nekako išlo lakše i brže. Ali i tu postoji jedno drugo ludilo, kada se hard-disk i drugi rezervoari memorija nakrcaju fajlovima i zapetljaju sistematičnost koja se nalaže još tokom školovanja, jeste da puniš pregrade (osnovni tekst i fusnote) ili ti engleski, a možda i srpski rečeno, fajlove.

Kada je došlo to vreme da lako sebe možeš da pročitaš, normativno gramatički koriguješ, autocenzurišeš i bez „dima i vatre“, jednostavnom komandom „cancel“, poništiš ono što je možda bilo (ne)pametno, a time i manje zagadilo Planetu vatrom odnosno potrošenim kiseonikom, zapravo ne znaš koliko si ljudi uključio ili isključio iz priče.

Pisao sam o umetnosti, ali ne mnogo. Priznajem da sam strepeo da ću napisati i nešto što je već bilo napisano.

Ne mislim da bi to bilo prepisivanje tuđih tekstova bez navođenja, jer zaista ne znam ko je prvi napisao: „kiša pada – trava je zelena“, kako su nas učili o prostim, proširenim i složenim rečenicama, bez navođenja „autora“ udžbenika. Pročitano i naučeno, pogotovo ono što predstavlja definiciju, mozak je sklon da to zabeleži. Da to je aksiom ali zapitaš se da li treba nekom da se zahvališ.

Više sam se bavio važnim sporednim pitanjima povezanim sa umetnošću, na primer zaštitom kulturnog nasleđa, kao i drugim temama kroz vizuru jednog istoričara umetnosti – novinski članci.

To mi je zapravo došlo kao neki hobi. Ni tu nisam preterivao sa pisanjem, ali urednici novina su mi gotovo svaki članak objavili.

One koje nisu objavili, po mom mišljenju nisu bili loši ili pogrešni, već je u redakcijama i kod urednika verovatno postojale dileme da li su ti članci bili politički korektni, odnosno u skladu sa globalnim opredeljenjem demokratske javnosti, ili jednostavno rečeno: „U skladu sa uređivačkom politikom.“

Nikada se nisam svrstavao posebno na nečiju stranu, još manje sam bivao navijački raspoložen. Međutim, najteže je ubediti druge da izrečeno nije uvek svrstavanje, već tumačenje događaja i posledica namernih i nenamernih činjenja, a politički je korektno reći i nečinjenja.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.