Nije Bekuta neprijatelj

Ana Bekuta nije dizala glas. Ana Bekuta nije trpela zbog stava. Ana Bekuta je imala slobodu izbora. I grešila je. Nikada padala. Odabrala je da bude ono što donosi sigurnost.

NJena greška što joj taj osećaj nije pružio dar koji ima već ono ili onaj pored nje. Međutim, i pored moćnog pokroviteljstva ona karijeru nije gradila kao personifikacija režima. Umeće neimara i političke figure doprinelo je samo udobnosti doma. Do mesta na estradi nisu išla dva putića ili ona nije vrludala.

Preksinoć se sve izgubilo. I poštovanje. I podrška. I rampa. I muzika. Pristajanjem da peva za kako tvrde, bezmalo 45.000 evra iz opštinskog budžeta, odobravanjem nakaradnih prioriteta, pozivanjem policije, pozivanjem na zasluge Ana Bekuta je sebe izvela umesto na binu, na poprište na kome nema „jel’ si muzičar“, već samo da li si deo koji bije, otima i unižava. Ona je već nesnalaženjem, tumaranjem po liniji koji ocrtava „znate li ko sam ja?“ sama sebi oduzela mnogo od ćara.

Ipak, nisam sigurna da bilo ko ovo sinoć može doživeti kao pobedu, pravdu, sigurna sam da je grudva počela da se strmoglavljuje.

Ne mogu da likujem nad slikama ponižene žene, ako znam da oni koji su osmislili da narodu umesto očišćenih puteva, urednog snabdevanja i pristojnog života ponude pučku zaradu sede i dalje u svojim foteljama, u džepu drže ključ od kase.

Suštinski nebitni, svojim zloupotrebama, nekompetentnošću i nemoralom izraubovani od sinoć dobijaju umesto obola oreol žrtve. Kao i agilna Ana Brnabić koja za svaku situaciju ima spremljeno saopštenje i preteću poruku koja cementira podelu na kojoj opstaju.

Sve je ostalo u stvarnosti iscrpljujuće nerešeno. I gde su pare i čemu fešta i ko garantuje da nas sledeći sneg neće zavejati. Ogorčenost nije popravila ništa u izopačenom sistemu.

Nije Ana Bekuta neprijatelj koji se grudvama tera, reč je o organizaciji kolektivnog života u svim njegovim, krajnje nestabilnim oblicima za koji je ovaj i ovakav sistem nesposoban. Razjarenost pred loše isplaniranom, loše napravljenom, loše branjenim sistemom ne počinje i ne završava se pred binom.

Kada bi poverovali da smo izgonom Ane Bekute u crveni kombi počeli sa deložacijom neprijatelja onda su nam ciljevi, motivi i snaga na nivou „hleba i igara“. I mnogo bliži estradi nego što želimo ili što je pristojno biti.

Autorka je žiteljka Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.