Nije Šantić nego Antić

Višnji je podario lepo vreme, a imali smo široko obrazovanog i rečitog vodiča Gorana Lučića. Šta smo tamo videli i osetili? Srbi iz Hercegovine gledaju u Srbiju kao u zvezdu sa istoka. Očekuju od nje spas. Tamo se ne živi lako: Trebinjci (podosta njih) zarađuju hleb u Dubrovniku. Tamo su konobari, rade fizičke poslove, a neki poznati lekari odlaze tamo za mnogo veću platu.

Trebinjska pijaca, u parku stoletnih platana, subotom je svojevrsni izlog najraznovrsnije robe, od lekovitih trava, primamljive slanine, kobasice, najrazličitijih sireva, do tvrdoškog vina i rakije manastirke. Svaki prodavac će rado porazgovarati sa vama čak i ako niste kupac nego samo gledalac.

Vodič ne propušta priliku da naglasi da su Hercegovci oduvek okrenuti Srbiji, da je Luka Ćelović, veliki dobrotvor Beogradskog univerziteta, Trebinjac, da je po oporuci samog Dučića na njegovom spomeniku napisano Jovan Dučić, pesnik.

Imenica pesnik je napisana ekavicom u znak zahvalnosti Beogradu što mu je pomogao da ostvari diplomatsku karijeru.

Poseta hercegovačkoj Gračanici, na prelepom izbrešku Crkvine odakle pogled pada na gromadni krševiti Leotar, vijugavu Trebišnjicu i samo Trebinje, je doživljaj koji ostaje u duši.

Nije slučajno pesnik testamentom iskazao želju da baš tu bude njegova večna kuća. Pored pesnikova groba koji je u istoj ravni sa podom, i na kome je isti natpis kao i na spomeniku i samom Trebinju, podsetili smo se Dučića kao ličnosti pesnika, filozofa, putopisca, diplomate i vođe srpske dijaspore u Americi.

U vreme posleratne komunističke vlasti njena nije bilo u knjižarama, bibliotekama, u nastavnim programima, bio je proglašen buržoaskim piscem. Tu, pored pesnikovog groba, čuli smo njegove pesme o ženi kao žudnji ispredenoj u tišini iz mašte.

Ma gde da je živeo, Trebinje nije zaboravljao, njemu se uvek vraćao donoseći poklone muzejske vrednosti. Svoju filozofsku prozu, u kojoj je osnovna misao da je spokojstvo rođeno u miru i tišini, nazvao je „Jutra sa Leutara“.

Tu podseća da imenica Leutar potiče od grčke reči elefterija što znači sloboda. Dučić je tako postao simbol Trebinja pa se postavlja pitanje da li Dučić poznat po Trebinju ili Trebinje po Dučiću. Možda će se nekad taj grad zvati Dučićevo.

U Mostaru smo se uživljavali u poeziju Alekse Šantića i divili njegovoj „Emini“. Na spomeniku ona ima lice nevine devojčice, a kondir u njenoj ruci je takav kao da ga je vajar uzeo iz kujundžijske radionice.

Ovekovečio ju je pesnik. Za razliku od Dučića, otmenog gospodina, koji peva o ženama, prirodi i filozofski je zamišljen, Šantić je sav u tvrdim narodnim mukama, pati zbog crnog hljeba krvlju poštrapanog, tužan je što mršave glave ištu, „al’ tamo samo ćuti raspeti bog“.

Bio je sapatnik onih koji su patili. Kad je 1878. Bosna i Hercegovina postala austrougarski vilajet i kad su muslimani masovno krenuli ka Otomanskom Carstvu, bežeći od „katoličkog vraga“, Šantić je preklinjao „Ostajte ovdje“. Radovao se srpskim pobedama u Balkanskim ratovima („Srbadijo, vatro živa, / Srbadijo, rode moj“) pevao o prahu Svetoga Save. Njegov onostrani život započeo je ispraćajem kakav Hercegovina nije videla.

U beskrajnoj koloni bili su oni koji se mole Ocu, Sinu i svjatome duhu zajedno sa onima koji se klanjaju Alahu. Svi su ga ožalili. Ali, u novije vreme njegovo zagrobno tihovanje uništili su ovozemaljski vandali. NJegov spomenik bacili su u Neretvu u vreme poslednjeg ratovanja odakle je izvađen i vraćen u park, na staro mesto kad se ratni požar smirio. No, Aleksa Šantić, simbol Mostara, i dalje nema spokoja.

Milan Račić, u odličnom tekstu, koji je objavila Politika 24. marta prošle godine, ukazuje da nekim usijanim nacionalističkim glavama i dalje smeta mrtvi a živi pesnik, pa skrnave njegov spomenik brišući neka slova. Sada smo mi zatekli isto, tužno stanje.

Istina, skinuto slovo k iz imena je zamenjeno, ali ono je nešto svetlije. No, nedostaje prvo slovo iz prezimena pa Aleksa sada nije Šantić nego antić. Pitamo se gde je predsednik grada, gde su kulturne ustanove, da li vide ono što je vidljivo?

No, ima nešto što se ne može uništiti. Pesnikova poezija i dalje živi.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.