Notorne stvari

Petrović insistira da zaštitnik građana „neće da uradi ono za šta ima sva zakonska ovlašćenja i za šta je plaćen“ i proveri da li je bilo korespodencije BIA sa Ministarstvom pravde povodom izbora sudija i tužilaca. I zaista neće, iz dva razloga: sudije nije biralo Ministarstvo pravde, već Visoki savet sudstva, a u izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti iz izvršenog inspekcijskog nadzora u VSS konstatovano je sve što je taj organ u postupku izbora primio, kako od Ministarstva pravde tako i od svih drugih državnih organa. Nijedan dokument, neposredno ni posredno, poreklom iz BIA. Ombudsman neće ljubazno pitati okolo da li je neko, možda, usmeno davao i primao poverljive podatke o kandidatima iako bi to bilo nezakonito i kažnjivo, jer bi takvo pitanje, neka oprosti gospodin Petrović, bilo neozbiljno. A da li u operativnoj evidenciji BIA ima podataka o nekom od kandidata je irelevantno, jer i ako postoje, ne znači da su nezakonito prikupljeni, niti da ih je Agencija davala u postupku izbora sudija i tužilaca.

Mnogo je za javnost značajnije sledeće: Zakon o zaštiti tajnih podataka iz 2009. godine propisao je da se tajnim podatkom „ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti“. Dokument koji bi sadržao informaciju da je BIA bilo kome davala podatke o ličnosti u postupku izbora sudija ne samo da bi demantovao njenog direktora već bi govorio o nezakonitom postupanju organa javne vlasti i korišćenje oznake tajnosti na njemu bilo bi bezvredno. Dakle, ne samo Petrovića, već svakoga ko bi došao u posed takvog dokumenta, ako postoji, zaštitnik građana poziva da ga dostave bez straha da će time prekršiti zakon. Dalje, od 2009. godine i Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja predviđa da se čak ni zaposleni u organu vlasti (a kamoli onaj ko to nije), ako omogući pristup informaciji od javnog značaja kojoj se ne može ograničiti pristup, „ne može zbog toga pozvati na odgovornost, niti trpeti štetne posledice, pod uslovom da informacija ukazuje na postojanje korupcije, prekoračenje ovlašćenja, neracionalno raspolaganje javnim sredstvima i nezakoniti akt ili postupanje organa vlasti“. Dakle, ko god ima verodostojan podatak o tome da je bilo koji državni organ prekršio zakon u postupku izbora sudija, može ga bez straha po sebe doneti ombudsmanu ili drugom nadležnom organu, i treba da to učini. Tim pre što ombudsman ima pravo da od organa uprave sakrije identitet onoga ko mu se obratio.

U pogledu Petrovićeve tvrdnje da sam ga oklevetao i prekršio pretpostavku njegove nevinosti, treba znati sledeće – za klevetu je uslov da su iznete tvrdnje neistinite. On jeste bio načelnik RDB u vreme kada je ta služba bez odluke predsednika Vrhovnog suda Srbije prisluškivala telefone bar jednog novinara i bar jednog advokata, u vreme kada zakon jeste izričito zahtevao postojanje takve odluke. To je notorna stvar, objavljena u nizu pisanih i elektronskih medija, on je o njoj direktno pitan i nije je porekao. Pre nekoliko dana upravo to je, u gledanoj televizijskoj emisiji, u objektiv kamere i lice zgranutog potpredsednika tadašnje vlade, izričito rekao i njegov zamenik na mestu načelnika RDB. Podsetio sam na to ne da bih bilo koga diskreditovao već, i to sam odmah jasno rekao, da bih svoju ocenu stavio u realan kontekst i ilustrovao da se neke stvari ipak menjaju. Možda ne tako brzo kako bi zaštitnik građana želeo, i veoma su daleko od idealnog, ali se menjaju, a na svakom od nas je odluka da, koliko možemo, promene nabolje podstaknemo ili ih otežamo.

Autor je zaštitnik građana Republike Srbije