Nova dinamika u starom trouglu

 Radi se o prostoru u srcu tri kontinenta koji predstavlja strateški transportni, trgovački i energetski koridor prema Evroaziji. Region je bio „zaboravljen“ u doba hladnog rata, a nakon raspada Sovjetskog Saveza izbija u prvi plan. Crno more je poligon nadmetanja i oko vrednosti i društvenih sistema sa liberalnom demokratijom naspram „suverene demokratije“, ali i autokratskih i teokratskih režima.

Do sada je u Beogradu bilo uobičajeno da se durbini usmeravaju prema Mediteranu, kako politički tako i ekonomski, a pogotovo saobraćajno. To nije sporno, ali u sebi sadrži i podosta inercije. Neko bi mogao da stekne utisak da je spoljnopolitička vizura Beograda još uvek baždarena na jugoslovenski okvir. U novim uslovima, kao balkanska i centralnoevropska država, Srbija sa osam suseda prostrtih između Mediterana i Crnog mora osnovu svoje spoljne politike gradi i potvrđuje, pre svega u odnosima sa susedima i regionom. Okolnosti su se bitno promenile, pogotovo neposredno okruženje, pa je za pozicioniranje Beograda veoma bitna opservacija, prisustvo i povezanost u svim pravcima. Percepcija da na Istoku, u regionu Crnog mora, nema interesa, dobitka i problema, te da to nije područje zanimanja Srbije je, u nizu elemenata, pogrešna. Na istočnim granicama Srbije sada su Rumunija, kao najmnogoljudnija, ambiciozna balkanska država, i Bugarska, obe članice Unije i NATO. Ujedno i crnomorske države sa kojima nas vezuje i Dunav, evropska arterija u saobraćajnom i razvojnom smislu. Dunav za Srbiju, koja nema izlazak na more, postaje ključni, strateški pravac i prednost koji je ukotvljuje u najekonomičniju saobraćajnu mrežu Unije. Dakle, ne bi trebalo da iznenadi da će se uticaji i interesi, povoljni i oni drugi, vremenom sve više kretati u tom ili iz tog pravca. Niz regionalnih organizacija nastalih u regionu Crnog mora na podsticaj Vašingtona, Moskve ili Ankare, nadmeću se za uticaj i odslikavaju različite vizije njegove budućnosti. Srbija je članica Crnomorske organizacije za saradnju, koja obuhvata teritoriju od oko 20 miliona kvadratnih km sa oko 330 miliona stanovnika i objedinjava impresivan ekonomski potencijal od 7,6 posto svetske ekonomije.

Koliko je Crno more sa aspekta interesa Srbije, iako geografski udaljenije od Mediterana, geopolitički značajno i delikatno? Da li to i na kakav način utiče na međunarodni položaj i spoljnu politiku Srbije? Pitanja stoje, pogotovo ukoliko ih projektujemo u parametrima aspiracija Srbije za članstvo u EU i trenutno zamrznutih evroatlantskih aspiracija. Taj put podrazumeva da Srbija svoju spoljnu politiku prilagođava s politikom EU. Kada je rečo Uniji, članstvo Rumunije i Bugarske, ali i pregovori s Turskom, nametnuli su potrebu razvoja strateškog koncepta i pristupa Crnom moru. U senci su Ukrajina i Gruzija, kao i Moldavija, sa manje-više jasnim, ako ne evropskim, onda evroatlantskim ambicijama. Brisel je razradio koncept „Crnomorske sinergije“: radi se o približavanju, a ne o pridruživanju ovih država. Na dnevnom redu je njihovo sektorsko integrisanje u energetici, trgovini i transportu. Unija je slanjem posmatrača u Gruziju preuzela dugoročnu ulogu u nastojanjima da se saniraju posledice sukoba u Gruziji. U pozadini se naziru ambicije za jačim prisustvom Unije u Kaspijskom bazenu i Centralnoj Aziji. Berlin i članice Unije sa njenih istočnih i jugoistočnih granica, nasuprot „mediteranskom“ Parizu, protežiraju crnomorski region. Dakle, osnovni interesi Unije u regionu se mogu svesti s jedne strane na političke (bezbednosne) i ekonomske (energija, transport, trgovina).

Crno more je za SAD „prošireni“ region koji, pored pribrežnih država, obuhvata Balkan i Kavkaz, sve do Bliskog istoka i Centralne Azije. U sliku spadaju i dve neuralgične tačke američke spoljne politike – Iran i Avganistan. Interes Vašingtona je prvenstveno geostrateški, u smislu očuvanja prvenstva u svetskim poslovima. Usmeren je na jačanje samostalnosti novonastalih država na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, u čemu je naglašena uloga nafte i gasa. To je praćeno jačanjem vojnog prisustva na koridoru Istok – Zapad od Centralne Azije do Balkana. Energetski izvori su direktno vezani za tranzitni potencijal Crnog mora. Širenje NATO u regionu Crnog mora je za SAD od prioritetnog značaja, sa Ukrajinom i Gruzijom na prvom mestu, iako nova američka administracija sve više govori o „pametnoj“, a ne „tvrdoj moći“.

Rusija, ocenjujući, moguće donekle preuranjeno, da je američki unipolarni momenat okončan, s podozrenjem gleda na prisustvo trećih država i organizacija u Crnom moru, pogotovo NATO. Zajedno sa Turskom, u suštini zagovara status kvo u Crnom moru. Obe evropske (evroazijske) države se protive „otvaranju“ Crnog mora i teže svojevrsnom kondominijumu. Saglasnost o tome prati nadmetanje za tradicionalne sfere uticaja na Kavkazu, u Kaspijskom bazenu i Centralnoj Aziji. Ukoliko izdvojimo samo energetski ugao posmatranja, Rusija kontroliše najveće svetske rezerve gasa i zamašne rezerve nafte. Istovremeno, na granicama Turske se nalazi 70 posto svetskih rezervi nafte i gasa. Moskva će nastojati da zadrži što veći stepen kontrole nad energetskim izvorima, a preduslov je primat u Crnom moru.

Srbiju, uz istorijske i kulturne veze, za region Crnog mora vezuje rastući ekonomski interes. O tome svedoči razvoj energetske saradnje sa ruskim partnerima, što bi trebalo da predstavlja dugoročnu osnovu energetskog snabdevanja Srbije. Nafta i gas, radilo se o naftovodu PEOP ili gasovodu Južni tok, trebalo bi da dolaze upravo iz tog regiona. Ukoliko se spoljna politika Srbije, uz deklarisanu ambiciju pridruživanja EU, formuliše u trouglu EU-Rusija-SAD, onda se budući spoljnopolitički izazovi i iskušenja Beograda sve više mogu očekivati iz pravca crnomorskog regiona. Razvoj situacije na Kavkazu (nakon ruskog priznanja Južne Osetije i Abhazije), odnosno u širem regionu Crnog mora sa „zamrznutim konfliktima“ (Nagorno Karabah i Pridnjestrovlje), može u uslovima resetovanja međunarodnih odnosa doneti rešenja koja bi se direktno-indirektno mogla odraziti i na nas, ali i na Kosovo. Odnosi u pomenutom trouglu ušli su u novu dinamiku koju dodatno podstiče globalna recesija. Na pregovarački sto iznete su globalne teme od najvećeg značaja i prioriteta (razoružanje, neproliferacija, ekonomska kriza, energetska i klimatska bezbednost), i to u vreme koje se karakteriše kao postepena obnova multipolarnosti. Srbija nema razloga ni potrebe da zbog toga menja proklamovni spoljnopolitički pravac, pogotovo ne da na krizu odgovara zatvaranjem ili sklanjenjem pogleda sa neposrednog okruženja. Naprotiv, potrebno je ubrazati proces evropskih integracija. Ipak, oprez kao najpouzdaniji diplomatski saveznik, nalaže da se otvori „četvoro očiju“. Korisno je imati u vidu reči Ričarda Hasa iz američkog Saveta za spoljne odnose: Ulazimo u eru međunarodnih odnosa koja je skoro palmerstonska i u kojoj države nisu jasni suparnici ili saveznici po automatizmu ili predvidljivosti.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji