Novosadski Gari u Beogradu

Od njih je nastao Novi Sad. Za samo dvadesetak godina, 1748. leta, taj konglomerat je sakupio desetine hiljada zlatnika, i od velike carice Marije Terezije otkupio slobodu i pravo da uređuje svoj život i svoj sistem. I postao istovremeno i Neoplanta, i Neusatz, i Ujvidek, i Novi Sad.

I tako je uredio da ako je Nemac bio gradonačelnik, onda je drugu funkciju obavljao Srbin, pa treću Mađar i tako dalje.

Pa su gradili svoje crkve i svoje škole, pa su se znali potući krvnički i mrzeti, pa opet trpeti. Plovili Dunavom, ribe lovili i u svakoj generaciji imali ko zna koliko „dođoša“, koji su se lako udomili i primili na vrbake, močvare i nekoliko ulica podignutih na gredama, da se može hodati kad naiđu velike vode.

„Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski“ – zapisao je autentični i naravno zaboravljeni pesnik Novog Sada, Žarko Vasiljević.

Taj grad i njegovu godišnjicu obeležiće u Beogradu, oni koji nisu pozvani u svome gradu da nazdrave. Oni, a nisu jedini, o kojima se u gradu ćuti. Zvanično. Građani okupljeni oko ideje „Vidi, Gari, ne može“.

Šta je Gari, zašto? Poreklo naziva je mali gradski argo. Drugar, pa okrenuto, Gardru, pa Gariša i na kraju – Gari.

I to Gari, postalo je u ovoj čudnoj, karantinskoj tužnoj godini lozinka građanskog buđenja. Autentičan glas individualaca „svih boja“ da se sačuva gotovo poslednji deo grada koji nisu progutali tzv investitori, opredeljeni da ruše, a zatim grade stambeno-poslovne komplekse sve u stilu tranzicione arhitekture, jedan lokal=tri stana, plus potkrovlja za košavu i pogled na susednu sličnu arhitektonsku nakazu.

Prvo su zauzeli centar grada, pa krenuli prema starijim predgrađima i konačno se dokopali Dunava.

Kako su bili oduševljeni. Tu, takoreći u centru, Dunavac, rukavac velike reke, Šodroš. Jednima je to oaza u kojoj stanuju ptice i ribe, drugima rasadnik komaraca u kome neki čudni ljudi pecaju, drugi dovode decu i kućne ljubimce i uopšte smetaju razvoju i stambenim zgradama sa lokalima i potkrovljima. A to leglo komaraca može se pretvoriti u zlatne hektare građevinskog zemljišta i pseudodubai na Dunavu.

Novosađani su ćutali, uglavnom, dok su prekrajali centar grada. Kad su srušili trščare u delu grada Rotkvarija, svedoke nastanka i korena ove varoši, i onda su počeli da se bude kad su investitori stigli do Dunavca i do Šodroša. Tad se rodio Gari.

Spontani građanski pokret, okupio nevladin sektor, individualce, nešto opozicionih aktivista, umetnike, pecaroše, zaljubljenike u prirodu, šetače i bicikliste.

Prošlo je više od sto dana kako postoji Gari. Organizovao tribinu na nasipu, jedne septembarske predvečeri. Kao škola u prirodi. Napisali novine Gari, spremili maske, jer se poštuju antiepidemijske mere.

Prikupili preko 10 hiljada potpisa Novosađana protiv izgradnje Novog Sada na vodi, obavestili države na vodotoku Dunava o namerama gradske vlasti i investitora, „opasuljivali“ građane na jednom podnevnom performansu na nasipu, govorili, apelovali, gde god se moglo.

Podržali bratske nevladine organizacije u Beogradu kad se odlučivalo o Makišu, bili sa IT sektorom na protestu.

I sada smo kao stari prijatelji odlučili da zajedno sa sličnima ili srodnima, još glasnije, zajedno, govorimo i vičemo, ako zatreba „Vidi, Gari, ne može“, odnosno, „Vidi, Gari, možemo zajedno“.

To je smisao okupljanja u Medija centru u Beogradu danas. Treba baštiniti ono pozitivno što su preci uspevali. Da budu slobodni i solidarni. Da znaju šta neće. Da se pred istinskim ciljem ne bave sitničarenjem, spletkarenjem i strančarenjem. A ciljevi su jednostavni – zajedno protiv samovlašća.

Vidi Gari, ujedinimo se.

Autorka je aktivistkinja Inicijative „Vidi, Gari, ne može“