Nož, žica, Srbijica

Grafiti „Nož, žica, Srebrenica“ u Kragujevcu i „Tadića pored Đinđića“ u Ćupriji, Surdulici i Jagodini, zapaljen oltar u adventističkoj crkvi u Staparu i oskrnavljena katolička crkva u Subotici, najnoviji su javni bilans revanšističko-šovinističkih ispada u Srbiji. Uklopljeni u razuzdanu prazničnu atmosferu, ako se tretiraju kao prekršaj javnog reda i mira, ekcesi su gotovo zanemarljivi, tim pre što su neki od izvršilaca privedeni zakonu. Pitanje je, međutim, ima li Srbija prava da takve ispade tretira isto kao ispisivanje lascivnih poruka i narušavanje kućnog reda? Odgovor je, naravno, odrečan.
Nabrojani ekcesi u izvesnoj meri nusproizvod su produženih praznika, potpomognutih rekom alkohola i ubojitom pirotehnikom, a još više predizbornom kampanjom. Nesporan je i uticaj medija, naročito elektronskih, koji suprotno božićnim porukama mira i sloge, favorizuju „naše“ praznike i srpstvo kao najvažniji kolektivni kvalitet. Posmatrani kroz ovu prizmu, ispadi nisu ni malobrojni ni bezopasni. Naprotiv, previše ih je, posebno kada se zna da među akterima ima maloletnika, već pijanih i već zadojenih mržnjom, sviklih na postratnu i tranzicionu „pravdu“ koja krivca za sopstvenu sudbinu nepogrešivo nalazi među – drugima i drugačijima. Takvoj logici svejedno je što teško žive i oni koji slave drugog boga i oni to čine po drugom kalendaru; što deca onih koji više vole „crvene“, „žute“ ili „crne“, imaju istu muku sa zdravljem, školom i izlascima; što i roditelji „drugih“ umiru bolesni i napušteni. Drugačiji, misle oni, uvek imaju mogućnost više – da odu u maticu – a iracionalna osećanja tu mogućnost neretko pretvaraju u izvesnost.