Nužan je radikalni demokratski zahvat

Strategija populista svih boja je slobodan put ka razaranju demokratije na suptilan i podrugljiv način, tako što će oni u naše ime odlučivati „u našem najboljem interesu“.

Populisti vladaju prepoznavanjem snage emocija kao što su strah i ozlojeđenost, kao i fokusiranjem na konkretna poboljšanja životnog standarda, koja se predimenzioniraju i pomeraju u doglednu budućnost.

Proizvođenje euforije očekivanja od organizovanja Ekspa 2027, najavljenom pompeznom gradnjom stadiona i naduvavanjem razvojnih očekivanja u kojima se tvrdi da će Srbija biti ključna u Evropi po razvoju veštačke inteligencije, rečit je primer.

U međuvremenu, privlačnost i izvesnost EU integracija kao odabrane spoljnopolitičke destinacije slabila je među duboko podeljenim građanima i elitom, uz stratešku, energetsku i spoljnopolitičku vezanost za Rusiju i Kinu.

Tako su i ekonomija i strategija razvoja direktno uvezani sa uticajima koji dolaze sa različitih strana. Uostalom, laviranje između Istoka i Zapada vekovni je (ne)dobrovoljni izbor Srbije.

Posledično, živimo u klimi sveopšteg rastućeg nepoverenja. Srbiji, njenom rukovodstvu, ne veruju ni Zapad, ni Rusija, i sve ide ka atmosferi poput situacije oko promene vlasničke strukture NIS-a – direktnog uslovljavanja, a ne cenkanja.

Istovremeno, sa prolongiranjem EU puta opada njena zavodljivost, odnosno visok je udeo kako onih građana Srbije koji joj ne veruju, tako i onih koji članstvo ne drže ni korisnim, pa ni uopšte mogućim – smatraju da Srbija nikad neće postati članica EU.

Još jednom se potvrđuje pravilo da u vreme rastuće konfrontacije velikih već zavisni mali bivaju saterani u ćošak, još pre u ćorsokak.

Kao i sklonost da se pred izazovima promena propuštaju prilike, odlažu teška i nepopularna rešenja i proizvode pseudopromene i stvara osećaj haosa i ugroženosti. Tako se najlakše vlada.

Konačni efekat je zarobljavanje države i suspendovanje tek začete demokratije, kao i socijalne pravde, uključujući i onu klimatsku.

U toj igri niko nije nevin – ni domaće političke elite, ni stranci, ni građanke i građani Srbije. Vlast, pre svih predsednik Vučić, već opsesivno igra igru iracionalnog naizmeničnog zapadanja u stanja euforičnog optimizma i pesimizma, haosa iz koga nas može izvući samo vođa.

Prostor promena

Šta je u ovom lavirintu i, po svemu sudeći, izbornoj godini pozicija i interes zaposlenih i svih građanki i građana, time i strategija UGS Nezavisnost?

U hibridnim režimima promene su moguće jedino strategijom koja kombinuje hod kroz zarobljene institucije sa dobro osmišljenim protestima koji onda šire institucionalni okvir za uticaj građana.

Višemesečni studentski protesti, blokade i marševi koji su prerasli u široki građanski bunt i zahtev za raspisivanje izbora pokazali su da je narasla svest o dubokim, vrednosnim dimenzijama krize, tragičnim posledicama raširene (ne)kulture nasilja, endemski raširene sistemske korupcije, kao i o krizi odgovornosti.

Belodano je jasno da sistem vlasti koncentrisan u rukama izvršne vlasti i predsednika funkcioniše na neustavni način.

Promene su moguće, međutim, samo ako se artikulišu ključna pitanja koja su u fokusu interesa i nezadovoljstva građana i oko kojih se uspostavi većinski konsenzus.

Dakle, ključni razlog zašto protesti nisu (još) prerasli u pokret za promene upravo je u činjenici da nije došlo do objedinjavanja političkih, ekonomskih i socijalnih zahteva.

Kao da niko ne uviđa činjenicu da, pored zarobljenih, problem su i brojne svojevremeno loše postavljene institucije koje su dovele do rasta nezaposlenosti i nejednakosti.

Test zrelosti je u umeću da se protestni zahtevi prevedu prvo u šire podržanu listu zahteva koji garantuju fer i poštenu izbornu utakmicu, na kojoj se onda nude politike koje pogađaju interese građana.

Nalazi istraživanja govore da su to standard i životne šanse, obrazovanje, korupcija, pravda i pravosuđe. Putokaz je i tvrdnja eksperata da se ne ulaže dovoljno u iskorenjivanje siromaštva, smanjenje nejednakosti i zelenu tranziciju.

Proces oslobađanja zarobljene države zato bi morao prvo da znači vraćanje realne moći na ustavom i zakonima predviđene adrese vlasti.

On treba da obuhvati proterivanje političkih partija iz prostora koji je nepartijski. Mislimo na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća, obrazovanje i kulturu, u kojima bi trebalo isključiti nedozvoljen uticaj i prisustvo partijskih oligarha.

Nužno je, takođe, i isključivanje uticaja na javne nabavke, rad nezavisnih kontrolnih i inspekcijskih organa, prostorno planiranje, raspolaganje budžetskim grantovima za podsticaje, subvencije, dodelu koncesija i druge poslove u javnom, ali i privatnom sektoru.

Kad je o medijima reč, Marija Resa, recimo, tvrdi da je čitav poslovni model platformi i medija da privuče pažnju sve dok svi ne dobijemo sveobuhvatni pregled vesti koji obuhvata samo priče koje želimo da čitamo.

Tržište je, dakle, osvojilo javni prostor: istinito je ono što se bolje prodaje. U korenu svega, tvrdi ona, elementarna je istina da su laži jednostavno zanimljivije od činjenica.

Njen „recept“ za ozdravljenje, pored dugoročnih (obrazovanje, odgovornost tehnoloških kompanija, pravni okvir), obuhvata i srednjoročne (zaštita i razvoj istraživačkog novinarstva) i kratkoročne ciljeve: pronaći mreže recidivista koje nastavljaju da šire laži i vratiti civilno društvo u „centar našeg informacionog ekosistema“.

Iz ugla Srbije važna je njena poruka da se blagovremeno pripremite pre sledećih izbora: kakav god da je vaš plan za borbu protiv laži, potrebno vam je vreme – najmanje šest meseci.

Izlaz iz ekonomskog i socijalnog lavirinta su strukturne reforme, kao što su poreska reforma i reforma sistema socijalne zaštite, kojima bi se, recimo, podizanjem neoporezivog dela zarade uz progresivno oporezivanje viših zarada – mera koja bi pogodila tek nekoliko procenata najbogatijih – smanjile nejednakosti.

Sličan opipljiv efekat imaju i univerzalni dečiji dodatak i „povratak prava“ na topli obrok i regres (Arandarenko, Aleksić).
Branu narastanju nejednakosti čine i uvođenje reda u tržište nekretnina na koje se praktično svelo tržište kapitala, uključujući i mere poput poreza na prazne stanove, kojima se aktivira njihova ponuda i time smanjuju cene izdavanja, ali i izgradnje.

U brojnim zemljama postoji i sistem utvrđivanja minimalnih i maksimalnih cena rente, kao i sistemi i mere solidarne stambene izgradnje i stanova u komunalnom vlasništvu.

Naravno, tu je i nova industrijska i inovacijska politika, koja bi podstakla domaće investicije. Javne investicije u poslednjih par godina iznose oko 7% BDP-a, što je više nego u EU, gde je prosek oko 3,5%, ali investicija u obnovljivu energiju skoro i da nema.

Umesto ulaganja u koruptivne projekte poput Beograda na vodi ili nacionalnog stadiona, zalažemo se, recimo, za investiranje u sisteme uređivanja vodotokova i kanalizacionih mreža; kontrolu bezbednosti hrane; obnavljanje i širenje šumskih pojasa.
Trebalo bi, uz zelenu transformaciju, iskoreniti i siromaštvo i smanjiti klasne razlike.

Sve dok se ne poboljša ukupan kvalitet života i šanse za karijernu promociju, ljudi će nastaviti da odlaze.

Cinično rečeno, tako se za pet do deset godina, demografskim padom i (cirkularnom) emigracijom, stvarno može desiti da Srbija nema više nezaposlenih.

Još tragičnije za Srbiju bilo bi da postane zemlja gde će strane kompanije otvarati fabrike, da bi u njima, umesto odbeglih domaćih, radili nisko plaćeni i obespravljeni radnici iz Azije.

Za autonomne sindikate, posebno za UGS Nezavisnost, ključni zahtevi vezani su za dostojanstveni rad i kvalitet radne i životne sredine, uz pravo na sindikalno organizovanje za sve radno angažovane.

Njihovo ostvarenje podrazumeva reformu radnog i socijalnog zakonodavstva, pre svega dugo najavljivane promene Zakona o radu i Zakona o štrajku.

Dakle, u zoni ekonomskih i socijalnih prava, četiri cilja koja prekidaju prisutno ruganje sa socijalnim dijalogom su:

* produktivno zapošljavanje i sa njime usko povezano kvalitetno i upotrebljivo obrazovanje;

* poreske reforme i socijalna sigurnost i osiguranje u slučaju nezaposlenosti kao ključni elementi borbe za socijalnu koheziju i redukovanje siromaštva;

* radna prava – zagovaranje, umesto fleksibilnosti koja samo olakšava derogiranje radnih prava i otpuštanje, koncepta fleksigurnosti, koja fleksibilnost formi rada kombinuje sa visokim stepenom radnopravne zaštite i programima prekvalifikacije;

* odbrana prava na sindikalno organizovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju, odnosno efektivni socijalni dijalog.

Pravo na dostojanstveni rad uključuje i međugeneracijsku solidarnost i pravo na dostojanstvenu starost, odnosno pristojne penzije starijim građanima i građankama, koji su sada često prinuđeni da rade kako bi imali dovoljno sredstava za puko preživljavanje.

Dostojanstvena starost uključuje i socijalne penzije za sve osobe bez penzijskih prihoda, kao i pomoć i olakšice za sve penzionere čiji je iznos penzije manji od minimalne zarade.

Sve veće nejednakosti i razlike u nivou penzija očito govore i o potrebi jačanja same unutargeneracijske solidarnosti.

Mogli bismo zaključiti da bi samo promena režima, a ne tek ekipe na vlasti, zadovoljila probuđene apetite pobunjenih građanki i građana.

Nužan je radikalni demokratski zahvat koji bi, ponovo uspostavljenu prevarnu formu liberalne predstavničke demokratije u kojoj moć predajemo u ruke predstavnika, ojačao participativnim formama i međuizbornim uticajem građana i njihovih udruženja i sindikata.

Problemi i izazovi su ogromni, no i najduži put počinje prvim korakom i odlukom da nam se ovo što živimo ne sme više ponavljati.

Na izbornu podršku zaposlenih i sindikata mogu da računaju samo oni koji pruže garancije da će realizovati ove zahteve.

KRAJ

Autor je predsednik Saveta Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.