O ponižavanju sebe i drugih 1Foto: Medija centar

„Mene može da ponižava ko god hoće, al’ da me ponizi – nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja.“ Patrijarh Pavle.

U mikroekonomskoj teoriji, koju Branislav Boričić, dugogodišnji dekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, uopšte ne poznaje, budući da nije ni diplomirao ni doktorirao ekonomiju, postoji pojam autoselekcije (sorting).

Stvari su veoma jednostavne: u uslovima u kojima informacije nisu pouzdane, u kojima nečije reči malo znače, jer ga ne obavezuju, posmatrajte kako se ko ponaša, šta čini, kakve je troškove spreman da snosi.

Zato su, na primer, poslodavci spremni da ponude veću platu onima koji su završili (ozbiljan) fakultet.

Ne neminovno zbog toga što su oni time stekli neka konkretna znanja, nego zbog toga što su nedvosmisleno pokazali da poseduju potencijal da uče, da imaju radne navike, da su disciplinovani, da znaju da se odreknu čega već treba da se odreknu.

Pa lako će onda, smatraju poslodavci, na samom poslu naučiti sve što im je potrebno za njegovo dobro obavljanje.

U tom svetlu treba sagledati i činjenicu da je Branislav Boričić pokrenuo (stiglo mi poštom) krivični postupak protiv mene zbog uvrede, budući da smatra da sam, pišući tekstove u „Danasu“ o njemu i njegovim (zlo)delima, počinio krivično delo uvrede.

Nije Branislavu Boričiću, dekanu Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, univerzitetskom profesoru, članu akademske zajednice palo na pamet da odgovori na moje tvrdnje iznete u četiri teksta u „Danasu“. Nije mu palo na pamet da uđe u raspravu, da ospori ono što sam napisao.

Da jednostavno kaže da, na primer, nije tačno da je prekršio zakon prilikom produženja radnog odnosa profesoru Ivanu Vujačiću.

Ili da nije tačno da je kao kandidat za prorektora gostovao kao deo putujućeg pozorišta Šarčević na turneji po institutima u Vinči.

Rasprava je odvajkada bila i do danas ostala integralni i neizostavni deo akademskog života.

Može, kada zatreba, da bude oštra, polemička, neprijatna za učesnike, ali bez otvorene i sveobuhvatne rasprave ne dolazi se do istine.

Ne može da se proveri istinitost izrečenih iskaza, ne može da se ustanovi valjanost iznesenih argumenata, ne može da se oceni bilo čiji akademski doprinos.

Otvorena, ponekad polemička rasprava temelj je napretka, ne samo univerziteta.

Ovim krivičnim postupkom kojim je pokrenuo protiv mene izabrani prorektor Branislav Boričić je ponudio udžbenički primer autoselekcije.

Pokazao je, svojim činjenjem, ko je i šta je.

Nezavisno od onoga što o sebi govori u intervjuima, od praznih floskula koje upotrebljava u svojim programskim autorskim tekstovima u „Danasu“ u funkciji njegove predizborne kampanje za (pro)rektora, Branislav Boričić je pokrenutim krivičnim postupkom pokazao da ne deli osnovne vrednosti koje baštini akademska zajednica i da on njoj suštinski ne pripada.

Njega interesuje samo univerzitetska vlast.

Nego, šta ga je to uvredilo?

To što sam napisao da je „zavisnik od univerzitetske vlasti“?

Verujem da mu nije prijalo da to pročita, ali ključno pitanje nije kako se on osećao, nego da li je ta moja dijagnoza tačna ili ne, da sam dobro ustanovio činjenično stanje.

A taj svoj nalaz sam obrazložio činjenicama: da se čovek koji se u 67. godini života, posle dve decenije fakultetske vlasti, što kao prodekan, što kao dekan u poslednja tri mandata, kandiduje (i bude izabran) na mesto prodekana Ekonomskog fakulteta, za slučaj da njegova ambicija da bude (pro)rektor Univerziteta u Beogradu ne bude uslišena.

I posle Boričića – Boričić!

Da ga nije uvredilo to što sam ga nazvao Kajzer Sozeom (odgledati, po potrebi, film „Dežurni krivci“) Ekonomskog fakulteta?

Ko je Kajzer Soze?

Nije to stvarni čovek, nego je filmski lik i kao takav je – metafora.

Metafora čega?

Svaki gledalac filma ima slobodu da sam dođe do tog zaključka i taj odgovor ne mora neminovno da bude jednoznačan.

Tako je to sa umetničkim likovima, to bi jedan profesor univerziteta, nezavisno od svoje struke, trebalo da zna.

Za mene je Kajzer Soze pre svega, mada nikako ne i jedino, metafora dvoličnosti.

Možda me je upravo to navelo da u svojim tekstovima upotrebim upravo taj lik.

Ili je Branislava Boričića možda uvredilo to što sam ga nazvao Goranom Vesićem Univerziteta u Beogradu?

Ja sam to poređenje detaljno obrazložio, vodeći računa o tunjavosti izabranog rektora Ivana Đokića i vesićevskoj preduzimljivosti i beskrupuloznosti Branislava Boričića, što je on odmah i sam pokazao, pokretanjem krivičnog postupka protiv mene.

No, bilo bi zanimljivo čuti šta je tu za Branislava Boričiča uvredljivo.

Koje su to osobine Gorana Vesića koje se izabranom prorektoru ne dopadaju?

Nezavisno od odgovora na ova pitanja, ne očekujem da će ih čitaoci „Danasa“ dobiti, u civilizovanom svetu je uobičajeno da oni koji su vlast, univerzitetska ili bilo koja druga, oni koji nose javne funkcije – koji su izabrani da odlučuju o bitnim pitanjima, o sudbinama ljudi – moraju da istrpe i teške reči na njihov račun, ukoliko su te reči vezane za javnu funkciju koju obavljaju.

A sve moje (teške) reči vezane su za delanje Branislava Boričića kao univerzitetske vlasti, nisu vezane za njegov privatni život ili za njegov naučni rad.

Javno izrečene teške reči o vlasti mehanizam su njene kontrole – protivteža toj vlasi, koliko uspešna danas u Srbiji drugo je pitanje.

A Branislav Boričić ne želi protivtežu svojoj (univerzitetskoj) vlasti – želi ovlašćenja bez odgovornosti, bez polaganja računa (univerzitetskoj) javnosti.

I to je osnovni motiv zbog kojeg je pokrenuo krivični postupak protiv mene – da me ućutka.

Dobro je, makar po tekstu koji upravo čitate, procenio stvar, nema šta!

U prvom u seriji tekstova koje sam napisao o Branislavu Boričiću optužio sam ga za izdaju.

Izdaju vrline.

Sada je izabrani (pro)rektor otišao korak dalje – uspeo je sam sebe da ponizi.

Zaista, ukoliko univerzitetski profesor, član akademske zajednice, ne odgovori na polemički tekst svog kolege, drugog univerzitetskog profesora, generacijskog premca, ili barem sa dignitetom ne stisne zube i ne oćuti ono što je o njemu i njegovom delanju napisano, nego protiv svog kolege pokreće krivični postupak, onda je to poniženje za tog profesora, bio on prodekan, dekan, prorektor, šta već.

To što je Branislav Boričić ponizio samog sebe je njegova privatna stvar i nije od javnog značaja.

Međutim, činjenica da je on izabrani prorektor Univerziteta u Beogradu, da će on od 1. oktobra ove godine činiti upravu tog univerziteta, znači da on, kao njegov izabrani čelnik, ponižava taj univerzitet i celu akademski zajednicu.

Toliko o Boričiću.

Sloboda izražavanja, naročito o vlasti, preduslov je ne samo slobodnog, nego i uspešnog društva.

Ovaj nalaz još u većoj meri važi za univerzitet i akademsku zajednicu.

Oni, poput Branislava Boričića, izabranog (pro)rektora Univerziteta u Beogradu, koji bi, zarad sopstvenog interesa, da tu slobodu sputaju, ovog puta sudskim putem, ne čine dobro tom univerzitetu i njegovom napretku.

I ponižavaju sve nas koji činimo akademsku zajednicu. A na svakom od nas iz te zajednice je da sam sebi odgovori na pitanje – da li ću na to poniženje pristati, da li ću zaista pristati sebe da ponizim?

Ja nikako neću.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.