O Tompsonu: Od automatske puške do muzičkog automata

Zbilja je neverovatno da skoro pola miliona ljudi plati ulaznicu za takvo jeftino i zloslutno veličanje domoljublja, nacionalnog zajedništva, „slobode” (od čega?) i slavne prošlosti i tradicije. A slavna prošlost nije samo tzv. domovinski rat, nego i ustaška NDH kao „izraz povijesnih težnji hrvatskoga naroda za svojom samostalnom državom” (Franjo Tuđman).

Jadna je zemlja koja baštini „tradicionalni” pozdrav „Za dom spremni”. Trudili su se u Hrvatskoj, od kvaziistoričara i „oca nacije” Franje Tuđmana, preko silnih akademika i kulturnih poslenika, do pevača Tompsona i aktuelnih političara, npr. Andreja Plenkovića i Ivana Anušića, da odvoje na „naučnoj” i verbalnoj bazi svoje vatreno domoljublje i nacionalizam od genocida i ustaštva.

Ali nema tog analitičkog instrumenta, niti tako precizne hirurške ruke koja može da načini rez između, u suštini, istog tkiva, srodnih pojava, bez prolivanja krvi i gubitka života. A savest i dušu su odavno izgubili.

Neki se tamo i ovde čude da se i posle više decenija hrvatski nacionalizam nije iživeo. Zabrinjava ih i mlako reagovanje EU. Ne vide da je krajnja desnica svuda u usponu: od Nemačke, Italije, Holandije, Francuske, Finske, Austrije i Švedske?

Da ne spominjem bivše socijalističke istočnoevropske države. Svojom nedoslednom, kalkulantskom i licemernom politikom su mnoge vodeće mainstream političke stranke EU utabale stazu za prodor ekstremno desničarskih partija i pokreta.

Čak im se neke tradicionalne stranke dodvoravaju i preuzimaju njihove ideje i rečnik (npr. u Nemačkoj i Austriji). U Hrvatskoj je više političara i predsednika države išlo na poklonjenje u Blajburg, žrtvama komunističkog terora (daleko šire u https://www.zarez.hr/clanci/razgovor-s-nevenom-budakom-i-todorom-kuljicem).

A staza za desničare je dodatno popločana dvema rezolucijama Evropskog parlamenta o dva totalitarizma: komunističkom i nacističkom/fašističkom. Podsetiću da su za noviju rezoluciju EU su glasali i predstavnici stranaka iz Hrvatske koje sada negoduju zbog Tompsonovog koncerta: Možemo (hrvatski zeleni) i Socijaldemokratska partija Hrvatske (SPD). NJihova naknadna pamet, smušena saopštenja i protivljenja jednako su zabrinjavajuća kao i uporno ćutanje drugih istaknutih zvaničnika Hrvatske.

Gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević (stranka Možemo) umesto da je odmah zabranio Perkovićev nastup, licemerno je saopštio da više neće dopustiti organizovanje tako velikih koncerata zbog bezbednosti građana i narušavanja kvaliteta života. Cinično zvuče Tomaševićeve reči da je mislio da su se građani sjatili na koncert Marka Perkovića Tompsona zbog domoljublja i muzike. (Jeste, i ovde neki mladi ljudi hrle svake godine na beogradski sajam knjiga da čuju poučne priče o moralu, pravu, toleranciji i doslednosti kada Vojislav Šešelj promoviše svoja brojna naučna dela). Da je sam novi papa Lav XIV držao misu u Zagrebu još i da poverujemo u očekivanja gradonačelnika Tomaševića.

Jedan broj analitičara piše o dugogodišnjoj indoktrinaciji mladih naraštaja u Hrvatskoj kroz državni i katolički sistem vaspitanja i obrazovanja tako da jednokratna kritička saopštenja ne mogu ništa promeniti. No ne treba smetnuti sa uma da se hrvatski nacionalizam i šovinizam „hrani” ne samo antisrpstvom, antijugoslovenstvom, nego i antikomunizmom. Istorija, politikologija i sociologija nas uče da je iskonski neprijatelj i antipod fašizmu upravo komunizam.

I Todor Kuljić u svom delu „Fašizam” tvrdi da je jedno od jasnih obeležja nacizma/fašizma, baš antikomunizam, pored antisemitizma, mitskog iracionalizma i autoritarnog nacionalizma. A ukoliko se poslužimo Kuljićevim poigravanjem pojmovima i upotrebimo njegovu sintagmu antiantifašizam (videti npr. https://pescanik.net/anti-antifasizam/) dolazimo do važnog činioca koji održava vatru ultradesničarskih i pronacističkih ideologija. Nema gotovo nigde u Evropi, a kamoli u Hrvatskoj, uticajnih levičarskih ideologija i stranaka jer su, između ostalog, i sistematski potisnute.

I posle više od 35 godina od pada Berlinskog zida, komunizam mnogima sreću kvari i dežurni je krivac. Sâm sam bio svedok koliko su se potcenjivački i posprdno pojedini građani, stručnjaci i partije u Nemačkoj ophodili prema levici (Linke).

Kad je tamo vrag odneo šalu, odjednom, su i levičari zadobili poverenje dela građana na izborima, ali ih jedan broj medija i dalje naziva ekstremistima, izjednačavajući ih sa desničarskom Alternativom za Nemačku (AfD). U Hrvatskoj bi prošli još gore, dok ih ovde mnogi, čak i pojedini profesori univerziteta, žigošu epitetom totalitarni.

Autor je sociolog iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.