foto: Promo/Bitef teatar
U jesen 1976. godine, dok je svet još pokušavao da razume šta je zapravo „Ajnštajn na plaži“, Beograd je već znao. Premijera ovog revolucionarnog dela Roberta Vilsona i Filipa Glasa u Avinjonu bila je tek uvod u ono što će se desiti na Bitefu – festivalu koji je tada bio epicentar svetske avangarde.
Beograd je bio mesto susreta najradikalnijih umetničkih izraza, grad u koji su dolazili oni koje je svet tek počinjao da prepoznaje. Šest decenija kasnije, isti taj Bitef zabranjuje dolazak Milo Raua, jednog od najvažnijih pozorišnih reditelja današnjice. Festival je doveden u pitanje. Sloboda izraza – suspendovana. Umetnost – pod prismotrom. Beograd – provincija.
Da li je moguće da je Beograd, nekada prestonica kulturne smelosti, postao mesto u kojem se umetnost cenzuriše, festivali zatvaraju, a budžeti za kulturu gase? Da li je moguće da je u vreme koje mnogi nazivaju totalitarnim, socijalistička Jugoslavija bila otvorenija za umetnost nego današnja demokratska Srbija?
U tom „mraku“ socijalizma, izgrađen je Muzej savremene umetnosti – arhitektonsko i konceptualno čudo. Na Kolarcu su nastupali najvažniji svetski muzičari – kako orkestri, tako i solisti, u Narodnom pozorištu su gostovali operski i baletski velikani. Bitef je bio prozor u svet, ali i svet koji je dolazio kod nas. Da, bilo je zabrana. Ali ono što je obeležilo to vreme nije bila cenzura, već otvorenost, radoznalost, hrabrost.
Beograd je nekada bio grad u koji je svet dolazio da vidi šta je sledeće. Umetnici su, uprkos skromnim platama, uživali poštovanje i status. Imali su dostojanstvo. Danas je mesto u kojem se bore da prežive. Marginalizovani su. Poniženi, zgaženi, izopšteni. Vlast se meša i vodi kadrovsku i programsku politiku, cenzuriše, opstruiše. I Beograd je od prestonice kulture – postao kulturna vukojebina.
Umetnost se više ne slavi – ona se toleriše, i to samo ako se uklapa u zvanični narativ. Budžeti za kulturu se smanjuju, festivali se gase, a umetnici su prinuđeni da ćute. Jer ako progovore, rizikuju da budu izopšteni, da im se projekti obustave, da ih mediji ignorišu. A ćutanje nije umetnost. Ćutanje je poraz. Ai Weiwei, čuveni kineski umetnik, je jednom rekao – „Sloboda izražavanja je temelj umetnosti. Bez nje, umetnik je samo dekorater režima.“ – A mi smo od umetnika napravili dekoratere! Tapetare duha! Ulepšivače praznine!
Ako bi sve u ovoj državi bilo savršeno, ako ne bi postojali nikakvi drugi problemi, ovo bi bio dovoljan razlog da se svet mobilizuje. Da se napravi velika predstava „Oslobođenje“. Da se umetnosti vrati dostojanstvo. Da se Beogradu vrati duša.
Jer ovo nije samo kulturna kriza. Ovo je društveni pad. Kultura nije dekoracija. Niti luksuz. Ona je kičma jednog društva. A mi smo je slomili – sistematski, planski, bez stida.
Autorka je novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
