Od gnušanja do očaja

Ovo jednostavno zato jer ne postoji ni minimalni moralni standard kojim bi se „prezira dostojna skupina“ rukovodila u sopstvenom političkom ponašanju, pa su samim tim pomešane emocije i očekivane. Ali, koji je smisao i šta se uopšte htelo postići pomenutim mitingom!?

Politikolog Jan Verner Miler, tumačeći ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa, ističe njegov oprobani metod, prema kom što god da se desi, kreni u kontranapad. Tu taktiku pomenuti predsednik nasledio je od jezivog gej advokata-rasiste Roj Kona koji je Trampa i uveo u politiku. Taktika koju primenjuje je jednostavna: „nikad ne priznaj krivicu, uvek uzvrati udarac i nikad ne prihvataj poraz ili ga zataškaj“. To učenje kao da je mantra čoveka koji sedi u Novom dvoru i njegovog staff-a.

Pre toga održan komemorativni miting u Novom Sadu imao je značenje reinkarnacije ovdašnjeg građanstva, i taj skup, prvi u mejnstrimu i njegov staff jednostavno nisu mogli prihvatiti. Na kakvim temeljima se gradila ideja o mitingu ispred Narodne skupštine Srbije? Predstavljati besprizornike ispred Skupštine Srbije kao studente koji hoće da uče, nalaziti nekog lojalistu koji štrajkuje glađu i suprotstavlja se unesrećenoj majci, samo su taktike kojima se skreće pažnja od događaja koji su duboko unesrećili srpsko društvo.

Ako ćemo pravo, društvena podeljenost ne može se razrešiti uz pomoć ekonomije ili morala, ali su i ekonomija i moral uslovi bez kojih je opstanak jedne zajednice nemoguć. Podeljenost srpskog društva ide dotle da moralistički pogledi isključuju svaki razgovor sa „prezira dostojnim“ i otuda su društvene mreže preplavljene moralističkim porukama o kraju jednog režima koji se bazira na nedostatku skrupula. Ipak, ne ide to tako!

Slušajući šta iz „prezira dostojne skupine“ govore i kako se ponašaju i to ne samo na pomenutom mitingu, dobija se slika dela naše stvarnosti u kojoj postoji nesumnjiva simbioza između pomenutih i njihovog vođe, gde im je upravo taj i takav vođa „merilo stvari“ u ponašanju.

S druge strane, vođi i njegovom stafu je uspelo da uobliče jednu skupinu po sopstvenoj meri, i koliko god bili odvratni u sopstvenom delanju, treba razumeti da je politički uspeh kojem teže ostao u suprotnosti s moralnim načelima i potragom za istinom. Zato ih i ne dotiču moralističke kritike i na iste se oglušuju kao na potpuno nevažne.

O autoritarnoj kleptokratiji skupina podržavalaca iste nema pojma. Niti razumeju da ta ista vlast postoji da bi se pojedinci enormno bogatili, niti ih društvena i politička stvarnost dotiče kada ista ta vlast svojim (ne)činjenjem prouzrokuje tragedije koje će biti trajno obeležje našeg društva.

Jedna sociološkinja govori o Frankenštajnovoj državi kada opisuje Orbanovu Mađarsku a spreman sam da tvrdim da isti obrazac važi i za Srbiju. Prepoznatljivi su liberalno-demokratski elementi ali „kada se ti elementi sastave na određeni način rezultat je sistem u kom je smena vlasti praktično nemoguća“.

Vlast oslonjena na ono što se zove državna sila (policija, vojska, bezbednosne službe), na kriminalni milje, pa i na spregu ova dva faktora, smatra svoju poziciju nedodirljivom, a samim tim moralističke primedbe jalovim. Ipak, tako se ne mogu dobiti izlivi ljubavi građanstva. Možda u seriji slika Teodora Žerikoa Monomanijaci i pogledima na pomenutim portretima, vidim onu grozotu koja može zadesiti one koji su obeščovečili našu stvarnost i naše života, kada ostanu bez vlasti i toliko tražene ljubavi.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.