Odsustvo učenja

Pedagogija i pedagoška psihologija tada beleže snažni razvoj, uz mnoštvo pomodne literature o tome kako vaspitanjem promeniti svet nabolje. Željeno ili ne, ovo insistiranje neretko je proizvodilo efekat u kojem se smatralo da je ljudsku životinju moguće naučiti bilo šta. Drugim rečima, da je ljudski um gotovo prazna ploča na koju je moguće utisnuti melodiju po volji. I zatim posmatrati čoveka kako pleše u tom ritmu. Negirani su nasleđe i instinkti (odnosno biološka i evoluciona osnova ljudskog mozga), nastojalo se dobrim učenjem stvarati dobru decu i građane, a sve to je smatrano naročito progresivnim. Sve dok se nekoliko decenija unazad nisu pojavili sjajni jeretici u tom pedagoško-psihološkom zdanju, i to sa darvinističkim teorijama u džepu. Na osnovu pažljivih istraživanja i moćne prateće teorije, pokazalo se da je u ljudskoj životinji mnogo više urođenog nego što to možda (iz)volimo priznati. Pokazalo se da gramatika, ljubav, moralnost, stereotipi, religioznost, strah od zmija i igranje pokera – imaju više veze s našim genima nego sa onim čemu su nas učili roditelji ili škole.

Nas ovde interesuje učenje. Ono istorijsko. Ili barem odsustvo dotičnog. Jer, dok predstavnici Skupštine AP Vojvodine usvajaju novi Statut pokrajine, priličan deo zvaničnog Beograda nanovo cokće i odmahuje rukom. Gotovo isto onako kako je coktao nad željom za većim nadležnostima i autonomnijim odlučivanjima za svaku republiku pojedinačno od Vardara do Triglava. Dok još uvek nema hrabrosti da pogleda u rezultate takve politike. I dok usput zaboravlja na još nekoliko stvari. Prvo, decentralizacija je bila jedan od ključnih elemenata programa ukupne ekipe koja stupa na kakvu-takvu vlast 2000. godine. Drugo, ovo je zahtev koji kreira i podržava dvotrećinska većina demokratskih predstavnika građana Vojvodine, ma kako to, možda i nažalost, isprazno zvučalo. I treće, sam Beograd je drugoj srbijanskoj pokrajini pre manje od godinu dana nutkao faktičku konfederaciju ili savez dve države, dok se zgražava nad ravnopravnošću latinice u vojvođanskom predlogu sopstvenog statuta.

Iako su oni nesumnjivo različiti, ipak se odbija pogledati u izvesnu ilustrativnost kosovskog slučaja spram vojvođanskog. Prisetimo se, kriminalizacijom zahteva i ličnosti Azema Vlasija došlo se do Ibrahima Rugove kao radikalnijeg predstavnika ambicija Kosovara. Kriminalizacijom Rugove došlo se do Tačija, Čekua, Haradinaja, definitivne nezavisnosti i čitavog razvijenog sveta protiv Srbije, bombama. Do čega i koga će dovesti kriminalizacija Nenada Čanka i aktuelnih vojvođanskih autonomaša? Beograd kontinuirano propušta naučiti jednu banalnu lekciju iz recentne istorije: nije davanje većih nadležnosti krivac za separatizam, većupravo suprotno, davanje manjih. Odbijanje većih autonomnih nadležnosti ono je koje rađa veće apetite i ekstremizme. Slučaj je isti kao kada partnerka traži da se posve autonomno vidi s prijateljicama na kafi, a ljubomorni mužovo ne dopušta. Zabranjeno benigno „vreme za sebe“ pretvoriće se u izvor sve većih konflikata, a „prijateljice na kafi“ jednom će i definitivno postati ljubavnik.

Samim tim, postavlja se pitanje problematizovano u prvom pasusu. Zar Srbija ništa ne uči? Zar je samo slepi poslušnik nasleđenih osobina? Zašto je tako gigantski problem dopustiti ljudima da sami odlučuju o sebi samima? I to onoliko koliko to oni i njihovi aktuelni predstavnici sami žele, a ne redovno ispod te granice, kreirajući time konflikte? Ovakva upornost i tvrdoglavost u istovetnoj retorici i istovetnim političkim greškama većdrugu deceniju kao da zaista navodi na urođenost određenih praksi. Međutim, pošto srbijanska politička elita nema neki zajednički genom, stvar je u nečem drugom.

A ta stvar je sledeća: centralizam je neodvojiv od nacionalizma. Sve dok je u Srbiji nacionalizam dominantna matrica, biće teško dopuštati autonomnost ponašanja i mišljenja. I praviće se šekspirovsko mnoštvo buke ni oko čega: vojvođanske akademije nauka i umetnosti, grba, zastave, i sličnih tema. Dok u umovima beogradskih elita istrajava nacionalizam, biće smatrano pogrešnim da Srbi, Mađari, Bošnjaci i ostali iz Novog Sada, Niša, Novog Pazara ili Leskovca misle i ponašaju se autonomno spram zamisli iz Beograda. I jedna banalna stvar, ali i dobro i olakšavajuće tehničko rešenje kao što su to regionalizacija i decentralizacija – biće smatrane babarogama. Mit o Srbiji koja je geografski velika sa sobom neodvojivo nosi i želju za jednim narodom i jednim vođom koji misle i ponašaju se isto. Sve dok istrajava mišljenje da gde su „srpski grobovi“ mora biti „Srbija“, Vojvodina nema šanse. A sa njom i svi građani Srbije.