Ogromna većina za Evropu

Aleksandar Popov Zašto je ova priča važna za Vojvodinu i tezu da je posle Kosova ona na redu? Pa ako se već ide na zaokruživanje teritorija po etničkom principu, to bi logično dovelo u pitanje i njen opstanak u sadašnjem obliku kao, pored Istre, jedine prave multietničke regije u širem regionu. Ovo ne mora biti pravi, ali jeste mogući odgovor na postavljenu tezu da je Vojvodina sada na redu. A ono što brine jeste da u eri preovlađujućeg etnocentrizma ni ova varijanta nije u sferi naučne fantastike.
Za prethodnu hipotezu tesno su vezani i napadi na pripadnike manjina, koji su se u većem intenzitetu dešavali sredinom ove decenije. Iako je dug period delatnog nacionalizma ostavio teške posledice, Vojvodina je ipak u značajnoj meri uspela da sačuva svoje multietničko biće i relativno visok stepen međuetničke tolerancije. Naravno, ona već dugo nije, niti će biti, ono što je nekada bila, ali i ovakva je trn u oku onima koji nisu naučili da stvari posmatraju van nacionalnih koordinata. Jer, kako ona može biti multietnička i tolerantna u moru etnički čistih teritorija i međuetničke netolerancije? To prosto optički smeta. I eto opet presudnog odraza zbivanja na Kosovu u odnosu na Vojvodinu. Nasilje koje se 17. marta 2004. desilo na Kosovu prelilo se na ulice gradova u Srbiji, ali je u Vojvodini ostavilo najteže posledice sa dugotrajnim dejstvom. Skoro pune dve godine s nesmanjenim intenzitetom dešavali su se incidenti na nacionalnoj osnovi, čija su meta najčešće bili vojvođanski Mađari. Zahvaljujući blagoj i neadekvatnoj reakciji vlasti, oni su doveli do dva stroga ukora od strane evropskih institucija. Komisija koja je po nalogu tadašnjeg Saveta ministara SCG ispitivala ove incidente (čiji je član bio i autor ovog teksta) uverila se da ni policija ni sudovi u mnogim slučajevima nisu davali prave kvalifikacije, niti su blagovremeno odmeravali kazne počiniocima prema težini dela, što ih je dodatno ohrabrivalo. U jednom trenutku kompletna atmosfera oko incidenata dobila je toliko zabrinjavajući prizvuk da se nekima činilo da je teza o tome da je sada na redu Vojvodina dobila na realnosti. Incidenti i većinski nacionalizam su kao kontrareakciju iznedrili manjinski nacionalizam, koji se uobličio kroz delovanje Omladinskog pokreta 64 županije i učestalo okupljanje veterana nekadašnje mađarske vojske koja je za vreme rata delovala u Vojvodini. Dugoročna posledica ukupnih ovih zbivanja je povećanje međuetničke distance i činjenica da u nekim mestima u Vojvodini skoro i ne postoji komunikacija između mađarske i srpske zajednice, te da u mnogim mestima već duže vreme postoje jednoetnički kafići. U takvoj situaciji sasvim je opravdana bojazan da bi se u slučaju, da nakon proglašenja statusa na Kosovu dođe do međuetničkih sukoba, u Vojvodini mogli ponoviti incidenti prema pripadnicima manjina, samo ovaj put sa znatno većim intenzitetom i tragičnijim posledicama.
Velike strepnje u Vojvodini (koje su delimično otklonjene izborom Borisa Tadića za predsednika) postoje i kada je reč o potencijalnoj mogućnosti da – bilo zbog antievropskog stava dela vladajućeg estabilišmenta, bilo zbog otpora nekih članica Evropske unije – u skorije vreme ne dođe do potpisivanja sporazuma o pridruživanju EU, ili ovaj čin bude odgođen na neodređeno vreme. Kao najevropskiji deo Srbije, Vojvodina bi najteže podnela ovakav negativan scenario. Za Vojvođane je već sada dovoljno frustrirajuća činjenica da su joj se šengenske granice primakle na stotinak kilometara od Novog Sada na sever i istok, a da u veoma dogledno vreme dobijaju još jednu šengensku granicu četrdesetak kilometara na zapad. Za prosečnog Novosađanina je nekada bilo normalno da s porodicom sedne u kola i, kao u najbliži komšiluk, skokne u Segedin u šoping i kolače u poznatoj poslastičarnici Virag. Sada je to zbog viznog režima, ali i drugih razloga, za mnoge od njih samo misaona imenica. Dalja hermetizacija Srbije bi samo dodatno deprimirajuće delovala na stanovnike Vojvodine. To bi bio glogov kolac i evroregionalnoj saradnji Vojvodine, koja je kroz nju i celoj Srbiji krčila put ka Evropi. Vojvodina već celu deceniju aktivno učestvuje u jednoj evroregionalnoj integraciji koja se zove DKMT, a u toku je formiranje nove evro regije EVROPANON u koju bi, pored Vojvodine, ušli i delovi BIH i Hrvatske koji se s njom graniče. Usporavanje ili odlaganje na duge staze pridruživanja Srbije EU u velikoj meri bi otežalo, ali i obesmislilo ovakvu evroregionalnu saradnju Vojvodine. Novu izolaciju Srbije posebno teško bi podneli pripadnici manjina, koji bi se na taj način osetili odsečenim od država matičnog naroda, ali i svi građani Vojvodine koji kroz članstvo u EU vide šansu da Pokrajina povrati svoj nekada visok stepen razvoja, koji bi pratio i visok standard građana, kakav još pamte stariji i sredovečni Vojvođani.