Kada Olimpijski komitet postane Mesni odbor SNS-a

Dejan Tomašević je jedini kandidat za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Vest koja to nije, u državi koja to nije. Lojalisti se poklanja prilika da dovrši uništavanje sporta u Srbiji.

Ono što nisu uspeli da postignu spuštanjem tonova u direktnim prenosima, otužna zapomaganja predsednika o povicima navijača tokom deset meseci neprestanog gostovanja na televizijama, plaćeni batinaši, kriminalci sa knjižicom i ćaci turisti u Rigi, trebalo bi – prema zamisli nesvršenog studenta Visoke sportske škole strukovnih studija – da dovrši njegov poslanik Tomašević.

Njegovu sportsku karijeru nisu obeležili redak dar, virtuoznost na terenu, imaginacija, kolektivni duh, posvećenost timu, postupnost. Bio je kalibrisan za korisnog. Uprkos činjenici da se okitio medaljama, ostao je upamćen kao košarkaš koji iz Zvezde prelazi u Partizan (konvertitstvo se kod naprednjaka predano neguje), na balkonu gradske skupštine sriče šovinističke stihove koje Šešelj može da sklepa, ali ne može da izgovori, i o klin patike kači bez oproštaja od publike.

Odveć otuđen za vedre mladiće, previše nadobudan za sredovečne politikante. Karakterom, vrednoćom, ozbiljnošću, istrajnošću, intelektualnom nadogradnjom nije se nametnuo ni publici, rigidnim moralizatorstvom zapao je za oko sigurno tek ponekom.

Bez oreola najboljeg ili bar poštovanog, na draftu za SNS nije kupljen u prvom krugu. Kada smo postali država u kojoj je jedina neograničena sloboda – sloboda za laž – pojavljuje se i Tomašević sa klupe za rezervne igrače.

Sa slobodom za laž osvajane su i mnoge druge, sitne, beznačajne, za udoban život privilegovanih pojedinaca prijatne slobode. Da parkiraš džip gde ti se prohte na Vračaru, da ispijaš kafu u kafiću čijem vlasniku je vlast omogućila da zauzme deo gradskog trga i stolovima zakloni i javnu česmu, da šetaš sa onima koji žele da uče kako se obračunavati sa političkim oponentima na ulici, da budeš upadljiv u svakoj koloni koja brani Predsednika.

Otrov ropstva i otrov laži spreman je da podeli i sa publikom. Tako je nedavno za jednu dnevnu novinu, spremnu sem za ljubavi prema vlasti, uskliknuo i da na čelu imamo najvećeg sina, državnika, političara. Koliko je uznemiren i tužan što mladi i slobodoumni ne vide sve blagodeti života na „pravoj strani“ i voljom i htenjem koje oblikuju mračne političke sile produbljuju podele i unose mržnju.

Sredovečni bivši košarkaš poslužio se i anticipacijom. Još lošije nego na parketu. Tri godine uoči EXPO-a, u svetu u kome promene postaju uslov opstanka, gde nestaju svi predodređeni putevi i, izuzev novca i moći, kauzaliteta kao da nema, Tomašević kategorično tvrdi da će EXPO biti najveći događaj u svetu. Nešto što ni po nazivu, ni po karakteru, ni po obimu, ni po svojoj suštini nije.

U očevidnoj stagnaciji ekipnog sporta, krizi koja se očituje u rezultatima, dubokoj provaliji nastaloj stihijskim radom u klubovima, bez značajnog rezultata ostvarenog u mlađim kategorijama na svetskim i evropskim smotrama, Aleksandar Vučić na čelo Olimpijskog komiteta dovodi Dejana Tomaševića.

Bez iskustva rada u sportskim forumima, bez vizije razvoja, bez podrške iz sporta, bez međunarodnog ugleda, bez diversifikovane mreže kontakata i ostvarene saradnje.

Svaka analogija sa vremenom jednopartijskog jednoumlja je na štetu Vučićeve ere bezumlja. Jeste Azem Vlasi bio dekretom postavljen za predsednika OK, ali smo tada imali Boru Stankovića, Andrejevića, Takača, Lambašu… na čelnim funkcijama u svetu sporta, a ljude sa organizacionim sposobnostima na rukovodećim pozicijama u savezima. Poslednjih desetak godina negativna kadrovska politika već je uzela danak. Sada sport dobija i novog protivnika – paranoju.

Na tribinama mogu da se uzvikuju najogavnije poruke mržnje, ispod tribina može da se valja droga, u prostorijama klubova da sede lica sa poternica, na ulicama mogu da se prebijaju gostujući navijači, ali se ne sme dopustiti ni zvižduk, ni bilo kakvo suprotstavljanje tiraniji.

Za ozdravljenje ne postoji volja da se primeni terapija, za napredovanje bolesti postoji fundus zlovolje. Dejan Tomašević, koji reč nije izustio na smenjivanje druga iz kluba Gorana Grbovića, sada dobija priliku da ćuti i na krupnija dešavanja.

Aplaudira beznačajnostima, zamara nas trivijalnostima i pokušava da razjasni kako „neko ko živi na Vračaru može da ne voli Vučića“. Neće sa onim što ima u sebi i iza sebe to razumeti do kraja mandata, a pokolenja će se pitati kako smo olako proigrali šansu da sportu vratimo dostojanstvo i lepotu igre.

Autorka je novinarka sa Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.