Ono što se dešava na Informeru deo je naše kič svakodnevice

Nekadašnji obožavani Tramp Srbin, sa naslovnice Informera, sada se za srpsku vlast pretvorio u lošeg momka, ali ne zbog vojne intervencije u Venecueli, već zbog toga što je okrenuo leđa našem glavnom momku, što je jasno. A kada loš momak nekome okrene leđa, to ovoga ne čini automatski dobrim momkom. Valjda je i to jasno.

Bivši osuđenik za ubistvo 18-godišnje devojke svakako je loš momak, ali je sada taj gospodin, kako reče Vučićević, slobodan čovek, i može da peva do mile volje svuda, pa i na TV Informeru za Božić – veseloj političkoj eliti. Može i da poljubi u obraz predsednicu Narodne skupštine, ili da pravi selfi sa predsednikom. A jedan drugi bivši osuđenik za teško delo, koji ne peva nego čuva Ćacilend, na kraju duže rasprave s novinarkom N1 koju je sprečavao da obavi svoj posao, na njeno pitanje zašto to radi, reče: „Može mi se“.

Ali, u Utisku nedelje, 11. januara, nijedan od nabrojanih, bizarnih i skandaloznih događaja u svetu ili kod nas, koji su se našli u predlozima, nije pobedio. Najviše glasova gledalaca dobio je prilog o tome kako je nesposobna vlast snežnu idilu pretvorila u snežni pakao; o meštanima sela u okolini Loznice koji u času dok pišem ove redove već osam dana nemaju struju i vodu. O očajnim i besnim ljudima okupljenim oko gradonačelnice Loznice koja pokušava da ih umiri rečima da je „predsednik Vučić obećao da će ovo biti poslednja godina da imaju ovakav problem“ i da će struju dobiti u roku od 72 sata, ako ne bude novih vremenskih neprilika.

Zašto je ovo najjači utisak? Možda zato što je Tramp daleko, a prizori neukusa i nemorala na TV Informeru nisu ništa novo, kao ni dešavanja u Ćacilendu. Kao što nisu nova ni predsednikova zastrašivanja naroda pričama o ratu, ali i o tome da se Srbija vojno dobro pripemila i da će zažaliti svako ko je napadne. Prvo te isprepadam, onda te utešim. Dam ti malo, uzmem ti mnogo. Izgladnim te, pa te nahranim parizerom. I tako, malo-pomalo, mentalno te zarobim. Ako mi dozvoliš.

Dalje, ono što se dešava na TV Informeru deo je naše kič svakodnevice, dok se ono što govore američki i srpski predsednik tiče budućnosti. Koja je svakako neizvesna. Ali, ono što je izvesno, što se dešava sada, u zbilji, a ne kao predstava za javnost, jeste da hiljade i hiljade ljudi pati u mraku bez vode. Da otapaju sneg i pretvaraju ga u vodu za napajanje stoke.

Da vade namirnice iz zamrzivača i stavljaju ih u kofe, iznose u dvorišta i zatrpavaju snegom, da im barem ne propadne hrana nabavljena za praznike, kad su već sami praznici propali. To su obični ljudi kao svi mi, koji su takođe želeli da se raduju snegu i Božiću. Nisu učesnici nekakvog Survivor rijalitija. Da li njih u toj muci zanima hoće li biti rata, da li će Tramp napasti Grenland i ko peva na uvo članovima srpske vlade za Božić? Oni su već kao u ratu. U belom zemaljskom paklu.

Kao moto svog romana „Slepilo“, Saramago zapisuje: „Ako vidiš, gledaj. Ako možeš da gledaš, primećuj“. Ali, za razliku od njegovih junaka, pogođenih belim slepilom (alegorija na diktatorske režime u kojima narod gubi sposobnost da vidi), ovaj naš bistri narod, iz tog privremenog, ledenog mraka, čini mi se, ipak vidi sasvim dobro.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.