Opozicija i kontinuitet nacionalističke politike

Oni koji su pokazali da je pomirenje i jedinstvo Srba i Bošnjaka u Srbiji moguće, za prorežimske medije postali su „mudžahedini“ i „islamski fundamentalisti“. Nakon javnog izliva šovinizma na skandaloznoj, kičastoj božićnoj žurci Informera, u prisustvu državnog vrha, reakcija opozicije bila je mlaka, bez šireg odjeka.

„Kontinuitet nacionalističke ideologije, koja se reflektuje na društveni i politički život, poguban je za Srbiju“, istakla je svojevremeno mudra i dalekovida Latinka Perović. Ako je upravo ta ideologija bila temelj desničarskih režima još od 1990-ih do danas, logično se nameće pitanje: zašto opozicija, koja se deklarativno zalaže za nove vrednosti i ulaže napore u izgradnju pristojne Srbije, ne udari jače na taj temelj?

Zbog pasivnosti po tom pitanju, opozicione partije teraju čoveka da poveruje u njihovu prećutnu kolaboraciju s vlašću – naročito kada je reč o ideji „velike Srbije“, odnosno konceptu „srpskog sveta“, koji neminovno proizvodi neravnopravnost, mržnju i neprekidne međuetničke podele i sukobe.

Strateški ciljevi ratnih zločinaca Draže Mihailovića i Radovana Karadžića u Drugom svetskom ratu i u ratu u BiH bili su smanjenje broja Bošnjaka, prvenstveno u istočnoj Bosni, kroz masovne likvidacije, i zauzimanje njihovog životnog prostora.

Da su u tome delimično uspeli, pokazuje podatak da je u Drugom svetskom ratu nestalo 106.000 Bošnjaka – 8,1% njihove ukupne populacije. Među stradalima je bilo najviše civila, partizana i pripadnika muslimanske milicije.

U ratu u BiH život je izgubilo 68.000 Bošnjaka, 23.000 Srba, 9.000 Hrvata i 5.000 pripadnika drugih naroda. Vreme je pokazalo da su tvorci Republike Srpske i njihovi mentori iz Srbije bili loši stratezi. Verujem da bi danas, u trenucima iskrenosti, žalili što u fabrikama i na njivama tog entiteta nema više Bošnjaka, što u osnovnim školama nema bošnjačkih đaka, a na fakultetima u Banjaluci – bošnjačkih studenata.

Kad-tad, neko iz srpske i crnogorske nacionalne zajednice moraće da pokrene katarzu i da izrazi stid zbog zločinačkog istrebljenja komšija muslimana, sa kojima su vekovima živeli zajedno. U Srbiji to moraju učiniti oni koji istinski teže civilizacijskom napretku – oni kojima ne smeta drugi i drugačiji. To su, pre svih, demokratska, proevropska građanska opozicija i ugledne kosmopolite: istaknuti intelektualci i umetnici.

Da je i posle 80 godina od završetka Drugog svetskog rata, i 30 godina od rata u BiH, Srbiji i Republici Srpskoj potrebno moralno pročišćenje, pokazuju i sledeća dva dokumenta: jedno naređenje za masovno ubijanje muslimanskog stanovništva i jedna pokajnička beseda pred sudijama Haškog tribunala.

Istoričar i antifašista Milan Radanović objavio je naređenje četničkog komandanta iz februara 1943. godine, koje je prethodilo najvećem četničkom pokolju u predratnoj Jugoslaviji. U 27 sela Pribojskog sreza, od 5. do 25. februara, ubijeno je 3.200 bošnjačkih civila – najviše žena i dece. Naređenje je glasilo:

„Postupajte i dalje prema već izdatom naređenju. Hvatajte i ubijajte sve muslimane – žene i decu… To je naređenje naših najviših starešina i to moramo izvršavati. Raditi i samo raditi ovih dana – to je naša svetinja. Ubijajte sve što vam dođe do ruke. Sada nastaje čišćenje do kraja!“

Ovo naređenje izdao je Jovan Jelovac, komandant Pljevaljske brigade, svom podređenom Baju Pivljaninu, nakon dobijenih instrukcija od Draže Mihailovića i Pavla Đurišića.

Šta nacionalistička indoktrinacija može učiniti čoveku, pokazuje primer Miroslava Deronjića, prosvetnog radnika iz Bratunca. On je 9. maja 1992. godine, na Dan pobede, postao koordinator akcije u kojoj su, uz pomoć jedinice JNA kojom je komandovao kapetan Nikola Reljić, streljana 68 nenaoružana muslimanska seljaka iz sela Glogova. Ti ljudi su, na poziv kriznog štaba SDS Bratunca, deset dana ranije predali svoje oružje.

Deronjić se kasnije pokajao. U obraćanju sudijama Međunarodnog suda rekao je:

„Umesto života, kao najveće vrednosti, počeli smo da prihvatamo neke druge. Rat koji nas je zadesio pokazao je antiljudsku i anticivilizacijsku prirodu. Oni koji su nas učili da izgovaramo velike reči poput ‘država, nacija i vera’ – nismo ih ni poznavali. Oko nas i u nama ostala je tuga i pustoš, rane koje će nas decenijama peći. Teško je živeti s onim što se dogodilo, sa sramotom i stidom. Prihvatio sam odgovornost za Glogovu. Voleo sam Bratunac i Srebrenicu – a oni danas ne vole mene. Odrekli su me se, i to je moja kazna. Izvinjavam se svima koje sam ražalostio i izneverio.“

Autor je pisac knjige Pogrom nad Bošnjacima 1941-1995.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.