Ostaje gorko pitanje: Šta je preživelo od evropskog sna?

Danas ta slika liči na izbledeli plakat na koji više niko ne obraća pažnju. Od laboratorije nade EU se pretvorila u birokratsku mašinu koja melje sopstvene ideale. Umesto zajednice građana, postaje tvrđava; umesto progresivnog projekta – konzervativni aparat koji čuva status quo.

Najtragičnije je što dok svet gori, od Ukrajine do Gaze, Evropa govori o „vrednostima“, a u praksi ćuti ili ponavlja rečenice iz Vašingtona. Nekada zajednica vizija, danas je zajednica straha i kalkulacija. Ostaje gorko pitanje: šta je preživelo od evropskog sna?

Zlatno doba integracije

Postojao je trenutak kada je Evropa zaista ličila na ostvarenu utopiju. Zidovi su padali, granice nestajale, a šengenska zona postala simbol slobode. „Evropa“ je značila putovanje bez pasoša, studiranje u drugoj zemlji, osećaj da pripadaš nečemu većem od sopstvene nacije.

Tada je Unija imala snagu da inspiriše. Demokratija i ljudska prava nisu bila apstraktne fraze, već stvarnost u svakodnevici. I države na periferiji videle su u njoj izlaz iz izolacije i autoritarne prošlosti. Članstvo je bilo nagrada za reforme i modernizaciju.

Evropski san delovao je dostižno: zajednica različitih kultura, jezika i istorija ujedinjena u ideji da razlike ne vode u sukob, već u zajednički napredak. Evropa je bila obećanje, a ne pretnja.

Krize i birokratizacija

San je počeo da puca baš onda kada je trebalo da pokaže snagu. Finansijska kriza 2008. ogolila je neravnopravnost severa i juga: jedni su diktirali „reforme“, drugi plaćali ceh. Solidarnost se pretvorila u mere štednje i diktate iz Brisela, a Unija u laboratoriju neoliberalne ekonomije.

Migrantska kriza 2015. bila je novi test – i nova sramota. Umesto saosećanja, Evropa je podizala zidove i žice. Sloboda kretanja važila je samo za privilegovane, dok su izbeglice tretirane kao pretnja.

Brexit je bio simbolički šamar, a pandemija pravi udarac. EU je tada pokazala koliko nema koordinaciju ni elementarnu solidarnost. Svaka članica zatvorila se u svoje granice, dok je „Evropa“ ostala bez lica.

Sve to dovelo je do tihe, ali duboke transformacije. Umesto progresivnog projekta, EU je postala birokratski aparat: složene procedure, beskonačne regulative, institucije u kojima se više ne zna ko odlučuje niti u čije ime. Tehnokratija je progutala politiku, a ideali su svedeni na fraze. Demokratija, koja je bila temelj, sve više liči na formalnost bez suštine.

EU danas – od nade do straha

Danas Unija sve manje liči na zajednicu nade, a sve više na tvrđavu straha. Umesto da ponudi novu viziju, održava postojeći poredak. Umesto motora promena, postala je sila očuvanja statusa quo.

Demokratija EU često se svodi na ritualne izbore, dok stvarne odluke donose zatvoreni krugovi komesara, lobista i vlada. Građanin je sve manje akter, a sve više statist. Birokratija je prekrila ideju demokratije.

U međuvremenu, desničarski populizam i autoritarne tendencije bujaju. EU reaguje mlako, oportunistički, bojeći se da ne izgubi jedinstvo koje ionako postoji uglavnom na papiru. Nekada bastion ljudskih prava, danas je nemoćna da ih zaštiti ni unutar svojih granica.

„Evropske vrednosti“ svedene su na retoriku, solidarnost na političku kalkulaciju.

Odnos prema svetu

Ako je iznutra izgubila smisao, spolja je izgubila verodostojnost. EU voli da se predstavlja kao „normativna sila“ i moralni uzor, ali svet sve jasnije vidi prazninu iza tih reči.

U Ukrajini je stala uz Kijev, ali ne kao samostalni akter, već kao produžena ruka NATO-a. Strateška autonomija ostala je mrtvo slovo. U Gazi je licemerje još očiglednije: dok slike razaranja pune svet, Unija ćuti, plašeći se da ne poremeti odnose sa Vašingtonom.

U odnosu na SAD, EU deluje više kao satelit nego kao partner. Ekonomija, energetika, bezbednost – u svemu sledi tuđe odluke. „Transatlantsko jedinstvo“ u praksi znači odricanje od sopstvenog glasa. Prvi, iako okasneli, ali ohrabrujuci signali (eventualnog) osvescenja i emncipacije od americkog tutorstva stigli su sa vestima o priznanju palestinske države od čak 12. članica EU.

Za globalni jug EU sve više izgleda kao nostalgični naslednik kolonijalnog mentaliteta: propoveda vrednosti koje sama ne poštuje i nameće standarde koje ni sama ne ispunjava.

Istovremeno, suočava se sa rastom BRICS-a, koji nudi alternativne modele saradnje i multipolarnost. Evropa pokušava da očuva svoju „normativnu“ ulogu, ali bez autentične vizije postaje kontinent zatvoren u sebe.

Kuda dalje?

Unija je počela kao san o slobodi i zajedništvu, a postala birokratski aparat bez duše. NJena erozija nije spektakularna, već deluje kao tiho klizanje u prosečnost. A upravo to je i najopasnije: vizija se gubi – kap po kap.

Može li EU ponovo biti laboratorija nade? Može li pronaći sopstveni identitet, oslobođen senke Vašingtona i unutrašnjih strahova? Ili će ostati tvrđava koja se brani od svojih građana i sveta koji se menja?

Odgovor ne zavisi samo od birokrata u Briselu, već od samih Evropljana – od njihove sposobnosti da ponovo zamisle Evropu kao prostor nade i političke imaginacije.

Za sada, slika je sumorna: Unija ne inspiriše, već plaši. Više nije prostor otvaranja, već zatvaranja. Najvažnije pitanje možda i nije kakva će biti za dvadeset godina, već – ima li još onih koji se usuđuju da je sanjaju.

Srbija i EU

I upravo tu, na ivici između sna i stvarnosti evropskog projekta, otvara se pitanje Srbije: zašto ići ka zajednici koja deluje ranjivo, protivrečno, opterećenoj sopstvenim krizama? Zato što je za Srbiju taj put manje stvar izbora, a više pitanje identiteta i istorijskog toka. Evropa nije samo politički savez, već horizont u kojem se ukrštaju civilizacijske niti, kulturna pamćenja i težnje ka modernosti. Čak i nesavršena, Unija je prostor u kojem Srbija može da potvrdi sebe kao deo šire celine i pronađe stabilnost i prosperitet.

Srbija je isuviše dugo kružila oko sopstvenih iluzija, verujući da se može napredovati bez jasnog usmerenja, balansirajući između prošlosti i budućnosti, Istoka i Zapada. Istina je jednostavna: Evropska unija, sa svim svojim manama, ostaje jedino prirodno i logično mesto za Srbiju. Svako drugo „alternativno“ rešenje zapravo je korak unazad – u autokratiju, izolaciju i siromaštvo. EU nije idealna, ali je prostor u kojem se poštuju pravila, razvija ekonomija i štite slobode – a upravo je to ono sto Srbija hronicno odlaze da gradi.

Ulazak u EU možda više ne izgleda kao istorijska šansa kakva je bio početkom dvehiljaditih, ali uprkos propuštenim prilikama, to ostaje jedini put napred. Pitanje članstva zapravo je pitanje zrelosti: hoće li Srbija prestati da beži od sebe i zakoračiti u zajednicu kojoj pripada, ili će ostati zarobljena u mestu dok joj budućnost izmiče? Ako zaista želi napredak i demokratski razvoj, vrata EU su mesto pred kojim mora istrajati – ne zbog spoljnopolitičkog cilja, već zbog unutrašnje potrebe da izgradi pravedno društvo.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.