Osvrti u koracima – pumpam dalje

I dok sam letimično pregledao sadržaje sačuvane u datotekama, od 1981. godine do ovih dana, nametnuo mi se utisak da bi dosta tekstova objavljenih do 2012. godine moglo, uz korekcije vezane za rascvetali „autoritarno-lažljivo-politokratski pristup“ koji sada dominira javnom scenom, da se ponovo objavi i da se njima oslika i sadašnji društveno-političko-ekonomski ambijent Srbije.

Jer se ponašanje političkih činilaca i njihov odnos prema „upravljanju“ državnim i društvenim resursima nisu bitnije menjali u poslednjem poluvekovnom periodu, tako da Srbija nastavlja da kliza nizbrdo davno projektovanom „razvojnom stazom za bob“.

S tim što, kako se približavamo kraju prve četvrtine dvadeset prvog veka, oholost, nekultura, lažljivost i grabežljivo vaninstitucijalno ponašanje nosilaca vlasti postaju sve izraženiji i nepodnošljiviji, a marifetluci vlastodržaca i njihova loše maskirana težnja da društvene i državne resurse pretoče u svoje ambare znatno ogoljeniji nego u periodu do 2012. godine.

Stariji građani su pod dugotrajnim olovnim politokratsko-medijskim i novobogataškim oblacima plašnje postali bezvoljni, i zgrčeni su čekali „da i ova faza politikantskog banditizma prođe mimo njihove glave“, držeći se one demobilišuće narodne maksime – „dok vetar duva ne stoj na ćuviku“!

Uostalom, brundali su oni sebi u bradu, sve je do sada prolazilo, pa će proći i ovo zlo vreme! Pa naša deca su u pitanju, pokušavali su da pred sobom i pred drugima opravdaju svoj strah i paralizu!

A onda se posle više pojedinačnih i masovnih nesreća i ubistava desi tragična novosadska „nadstrešnica“. I, odjednom, „niotkud gledana“ u Srbiji se, na iznenađenje svih, desi studentska pobuna. I to ne ona uobičajena histerična buna uz „pucnjavu i prangije“, nego smirena, demokratična i smislena, kao nigde u svetu.

Tokom koje devojke i mladići položiše svoje indekse u fioke, prošpartaše peške „zemlju i gradove“, povukoše za sobom svoje profesore, maturante, penzionere, glumce, umetnike i ostale „zaleđene“ slojeve društva, i sunce obasja Srbiju. Kao posle duge i snegovite zime, „vlastohlepni sejači snega i leda“ su se opirali osunčanom nebu.

No kako su ledeničke otopine potocima i rekama sve nekontrolisanije i „užurbanije hitale“ prema „debelim morima“, sve su se jasnije ukazivali obrisi smešnih kreatura „strašnih vlasti“ i njihovih nedemokratsko-kriminalnih učinaka.

Nakon samo tri meseca mladost Srbije je učinila da se naši samoljubivo-gramzivi džumhurbaškani, poput otrulog drvenog kolja i vrljka, klate i škripe tokom svakog toplijeg povetarca. I pri tom verovatno očekuju da će nakon što prođe „poplava“ uspeti da svoja tela omlade i nastave po starom, ignorišući činjenicu da je u pitanju nepovratna društvena pojava i da, na hristovski žrtveničko-mučenički način, stiže nova generacija sjajnih mladih ljudi koji žele da uređuju društveni ambijent po svojim vizijama. A ne da nasleđuju zemlju „oglodanu do koske“ i zatrovanu i ekološki i kulturološki.

Zbog toga ovi džumhurbaškani koji javno tvrde da vole Srbiju više od sebe, ako je bar malo vole, treba hitno da omoguće studentskim plenumima da formiraju prelaznu vladu, koja će u roku od godinu dana stvoriti demokratske pretpostavke za slobodne izbore i iskakanje iz dosadašnje nerazvojne „staze za bob“!

A SPC bi mogla da ovoj generaciji studenata i maturanata, dodeli i neki Hristov atribut, ako joj je stalo da ne bude doživljavana kao prirepak odlazeće vlasti i privilegija koje zbog toga dobija.

Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.