Otvoreno pismo Loliti Davidovič

Od tada sam sebi dao zadatak da isti poduhvat ponovim sa što više uvaženih stranih državljana koji sebi dozvole da se – uglavnom za pozamašan honorar – javno obrukaju učestvovanjem u pokušaju pranja zlikovčevog imidža.

Delatnost je intimna, ali u slučaju Lolite Davidovič, izuzetne američke glumice čiji su roditelji emigranti – otac je Srbin iz Beograda, majka je Slovenka – nije zgoreg pismo načiniti i javnim. Usput, osnova pisma je uvek ista, dok se okvir menja u zavisnosti od primaoca.

„Poštovana gđo Davidovič,

Nedavno ste imali zvanični sastanak sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o kojem verovatno ili ne znate gotovo ništa ili znate fikciju koju ste dobili od njegovih oportunističkih saradnika. Da ste bili upoznati sa istinom siguran sam da se osoba vašeg umetničkog pokrića i kredibiliteta ne bi rukovala sa čovekom takve političke i lične prošlosti.

Aleksandar Vučić je stupio u političku arenu početkom 1990-ih kao istaknuti član ultradesničarske partije, oformljene u koordinaciji sa tajnom službom. Tokom ’90-ih Srpska radikalna stranka je bila bliska vladajućoj partiji Slobodana Miloševića (kasnije optuženog za zločine protiv čovečnosti i preminulog u pritvoru pre završetka suđenja), ponekad kao teatralna „opozicija“, ponekad kao koalicioni partner.

Takođe, Srpska radikalna stranka je organizovala paramilitarne jedinice koje su vršile ratne zločine i etnička čišćenja tokom građanskih ratova na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Krajem ’90-ih, Vučić postaje ministar za informisanje u Miloševićevoj vladi, i sa te pozicije će biti direktno odgovoran za gušenje slobodne reči i nasilno zatvaranje nekoliko štampanih i elektronskih medija. Tokom Vučićevog mandata, Slavka Ćuruviju, vlasnika i urednika dnevnih novina koji se otvoreno protivio politici Slobodana Miloševića, na ulici su ubili pripadnici srpske tajne službe. Vučić je jednom javno zapretio: „Osvetiću se Ćuruviji, kad-tad“.

Posle Miloševićevog pada 2000. godine, vođa Srpske radikalne partije Vojislav Šešelj je osuđen za podsticanje zločina protiv čovečnosti a Vučić se ni u jednom trenutku nije distancirao od šefovih reči i dela. No, 2008. godine je većina članova Srpske radikalne stranke, uključujući i Vučića, razumela da će, ukoliko ne promene svoju sliku za javnost, zauvek ostati opoziciona partija u post-Miloševićevskoj, demokratskoj Srbiji.

Oformili su partiju koja je imala novo ime – Srpska napredna stranka – ali je ostala sačinjena od istovetnog društveno destruktivnog ljudskog materijala. Uvidevši ograničenja svoje prethodne, otvoreno proruske i prokineske političke orijentacije, pridobili su finansijsku podršku nekolicine visokih kapitalista i proglasili da će nadalje podržavati put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Vođstvo Evropske unije je obavešteno da će Srpska napredna stranka zadovoljavati Unijine finansijske i geopolitičke potrebe, nakon čega je Srpska napredna stranka osvojila vlast na izborima 2012. godine.

Trinaest godina kasnije, novinari rade u stresnim, gotovo nemogućim uslovima; tužioci i sudije nalaze se pod komandom vlastodržaca; policija je postala privatno obezbeđenje Srpske napredne stranke; državna teritorija je tek pejzaž ispunjen gigantskim koruptivnim projektima koji za isključive ciljeve imaju pljačku javnih fondova i režimsku propagandu. Izbori koji su se odigravali nakon 2012. godine bili su jedva legitimni, da bi počevši od 2017. godine kada je Aleksandar Vučić postao predsednik prešli u zonu otvorenog kriminala.

Glasači su uvoženi iz okolnih zemalja; građanima je prećeno da će ostati bez poslova u državnoj administraciji ukoliko ne glasaju za vlast; potkupljivani su ekonomski najugroženiji društveni slojevi (koji se sa predumišljajem i drže u tom stanju da bi za mizernu i nezakonitu nadoknadu obavljali svoju izbornu funkciju); prorežimski državni mediji su prikrivali istinu a još prorežimskiji privatni mediji sa nacionalnom pokrivenošću i uticajem su direktno i neprestano lagali; vođene su funkcionerske kampanje u kojima su najviši predstavnici vlasti pred lokalne izbore vršili invazije na sela i gradiće; bande nabildovanih, tetoviranih muškaraca u crnim majicama su se na dan izbora vozikale u crnim terenskim vozilima, posećujući građane na kućnim adresama i „pristojno“ ih podsećajući da bi trebalo da obave svoju građansku dužnost…

Demokratija u Srbiji više ne postoji, dok zavisnost države od fondova Evropske unije sprečava autoritarnog predsednika da sasvim ispolji svoju prirodu. Stabilokratski fašizam – sličan Musolinijevoj Italiji pred Drugi svetski rat, ili posleratnoj Salazarovoj Portugaliji – se neumitno prikrada, korak po šunjajući korak.

1. novembra 2024. godine se betonska nadstrešnica – deo rekonstruisane železničke stanice u Novom Sadu – srušila i usmrtila četrnaest osoba, dok će još dve kasnije preminuti od pretrpljenih povreda. Vučićev režim je pokušao da uguši istragu i kroz kontrolisane medije pošalje poruku da se „takve stvari ponekad dešavaju bilo gde u svetu“. Ipak, srpsko društvo se probudilo nakon što je postalo jasno da je tragedija rezultat sistemske korupcije i da se zapravo radi o zločinačkoj nezgodi na koju se samo čekalo da se dogodi.

Građani su započeli svakodnevne blokade saobraćaja na kojima su održavali komemorativna četrnaestominutna ćutanja. Uzdrmani režim je zatim načinio ključnu grešku, čime je započet niz događaja koji će, pre ili kasnije, završiti njegovim padom. Vučićeva vladajuća stranka je organizovala napad na studente i profesore beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.

Nakon što su prebijeni, sve akademije i fakulteti su solidarno stali uz njih a studenti su započeli blokade svojih obrazovnih ustanova. Ubrzo je javnosti postao dostupan i telefonski razgovor u kojem je visoki funkcioner Vučićeve stranke davao detaljne instrukcije o tome kako bi napadi na građane koji blokiraju saobraćaj trebalo da se odvijaju, i mirni ustanak predvođen studentima se proširio kroz celokupno srpsko društvo. Tokom prethodnih deset meseci u Srbiji je masovno ispoljen dubok i bez svrgavanja režima nerazrešiv sukob između sile poštenja, obrazovanja i kulture sa jedne, i sile korupcije, zadrtosti i nepoštovanja ljudskog integriteta sa druge strane.

Dok se ono najbolje što Srbija ima da ponudi nalazi u žestokoj borbi za slobodno društvo (usput, najbolji su se ispostavili i kao predstavnici većine: na protestu održanom u Beogradu 15. marta bilo je između tri stotine hiljada i pola miliona ljudi), vi ste upotrebljeni kao sredstvo za pranje javne slike srpskog predsednika. Trebalo bi da znate da je filmski festival kojem ste prisustvovali proizvod režimske propagandne mašinerije, i kao takav je gotovo apsolutno ignorisan od strane srpske filmske zajednice – ispostavilo se, sačinjene od etičkih ljudi koji su na razne načine deo antirežimskih protesta.

Stoga, može se zaključiti da je gotovo svaka osoba iz Srbije koja zna ko ste vi i gledala je filmove u kojima ste igrali duboko razočarana onim što se dogodilo. Budući da ste delom etnička Srpkinja šteta je dvostruka, jer ste jednim javnim pojavljivanjem izgubili poštovanje koleginica i kolega iz zemlje porekla.

Kao nekoga ko je intelektualno i emocionalno formiran filmovima kao što su „Unutrašnji krug“ i „Dž.F.K.“, ceo ovaj slučaj me ispunjava žaljenjem, i jedino se nadam da je do njega došlo jer ste bili tragično dezinformisani.

Autor je filmski kritičar i kolumnista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.