Paradoksima s papirima nikad kraja

Otkako naizgled ničim zasluženom – ili skrivljenom – sudbinom živim u već četvrtoj po redu rodnoj zemlji, ne mogu da se otrgnem utiscima nekih paradoksa koje ova činjenica nosi sa sobom. Kao dete sedamdesetih sa severa naše tri puta pokojne države imala sam priliku da budem stanovnica svake od njih, kao i ove četvrte, ali, formalno gledano, građanka samo dve, pošto sam samo njihova dokumenta imala i još uvek ih imam. Tokom tih trideset i kusur godina iz rodnog mesta nisam se odselila ni 100 km južno i nisam prešla nijednu međunarodnu granicu. Eto prvog paradoksa. S obzirom da se radi(lo) o prostoru od Vardara pa do Triglava – koji se danas zove Zapadni Balkan – mogu samo da se radujem što je tako, znajući kako su prošli oni koji su morali preko neke od danas međunarodnih, a nekada „naših“ granica.
Mudri ljudi kažu da se objektivnost prema „svome“ stiče kada se sagleda sa distance: geografske, istorijske ili neke druge. Evo tako i drugog paradoksa: pokušavanja da se distanciramo od toga što država više menja nas, stanovnike, za razliku od zdravom razumu bliskijeg i uobičajenijeg, obrnutog procesa u kom stanovnici menjaju državu, bilo tako što na nju utiču svojim životom i delovanjem u njoj ili odlaskom iz jedne u drugu prelazeći međunarodne granice.
Marta 2007. na moju učesničku karticu organizatori jednog međunarodnog skupa napisali su da sam iz državne zajednice SCG, a već sam gotovo godinu dana bila građanka Republike Srbije sa pasošem Savezne Republike Jugoslavije. Pokušavajući da objasnim ovu nelogičnost, pribegla sam očiglednim metodama, pošto sam shvatila da i mene sve to pomalo zbunjuje, a još više nervira. Prvo sam na sto poređala sve svoje lične dokumente: ličnu kartu na obrascu iz SFRJ izdatu za vreme SRJ, vozačku na obrascu iz SRJ izdatu za vreme SCG i pasoš izdat 2005. u SCG na obrascu SRJ, u vreme kada je već bilo sasvim izvesno da će naša zemlja evoluirati u RS (ili SRB). Potom sam na tabli nacrtala jednu vremensku liniju i pokušala da objasnim od kada do kada sam živela u kojoj državi, te kako su se njihova imena menjala. (Sreća te od silne zbunjenosti niko ne upita za himne, grbove i zastave.) Ovu vežbu na granici egzibicije verujem da bih teško ponovila, a nije mi potrebna ni ona glavobolja koja je potom usledila dok sam u tišini posmatrala slušaoce koji su se činili još zbunjenijima nego pre objašnjenja. (Ovde prestaje brojanje paradoksa, jer računanje postaje prezahtevno.)
Lična karta iz SFRJ mi je istekla polovinom aprila 2008, u jeku navale na dokumenta za koje je najavljeno da će se 1:1 poklapati sa našim sadašnjim državljanstvom. Bez želje da se zadržavam na detaljima golgote koju sam sa ostalim čekajućim građanima stalnog mi mesta boravka prošla, pomenula bih samo još par paradoksa. Na izvodu iz matične knjige rođenih potrebnim za ova nova dokumenta, a na kome piše da ga izdaje RS, ima dve rubrike „državljanstvo“ i u obe piše SFRJ. U rubrici za prebivalište piše samo ime mesta mog prethodnog prebivališta (bez ulice i broja). Dalje: lične karte i pasoši sadašnje RS se „brzo, u hitnim slučajevima“ mogu dobiti istog dana samo na starom obrascu iz SRJ.
Na novim, haj-tek ličnim kartama sa čipom nema adrese stanovanja. (Ovo građanima nije baš najjasnije, a niko se i ne trudi preterano da im to objasni, osim ako sami nemaju volje da i na ovom objašnjenju insistiraju nakon bauljanja kroz šumu papira istovetnog izgleda polepljenih po oglasnim tablama u nadležnim službama, a sve sa uputstvima prilično pismenom i administrativnom jeziku vičnom građanstvu dobrog vida i mašala visine kako bi dobacilo do istih.) To znači da je ona praktično beskorisna u službama koje nemaju čitače pomenutih čipova (u socijalnom, zdravstvenim ustanovama, itd.). Da bi se mogla upotrebiti, ili haj-tek jezikom rečeno: utilizovati, potrebno je pribaviti uverenje o mestu prebivališta, za koje se ponovo ide na prvu bazu, tj. u red za nove lične karte RS na starom obrascu iz SRJ.
Preterasmo sa humorom, a naročito sa zbiljom.