Pismo odsutnom srpskom prijatelju: Poziv na pomirenje poznatog književnika, Albanca sa Kosova, profesora na Univerzitetu Harvard

Ne želim ulaziti u to ko je stariji, a ko mlađi, jer je to manje važno. Naš um treba da se prilagodi našem vremenu, ne vremenu iz prošlosti i ko je kad zaposeo neki geografski prostor. Kao i svugde u svetu, narodi su se kretali kroz istoriju. Neko je došao ranije, neko kasnije. Kada neki narod nazovemo autohtonim jednostavno se ne sećamo kada i odakle je došao. Na ovom našem Balkanu mi možemo biti malo autohtoniji od vas, ali to nije uticalo da poverujemo da smo superiorniji od vas. Na ovoj zemlji ima sunca za sve.

U naselju u Prištini, u zgradi u kojoj živim, došao sam najkasnije pa mi se čini da sam najmlađi član kvarta, dakle „Srbin“ sam na tom prostoru. Tamo sam zatekao sve ostale. Za razliku od naroda, mi pojedinci ili porodice, ne zauzimamo teren, već ga kupujemo. Tako da svako ima svoju kuću i ne rušimo jedni drugima zidove da bismo pomerali granice. Iako sam najmlađi, niko mi se ne meša. Dogovaramo se sa komšijama oko stambenih „politika“ (instalaciju grijanja, plaćanje čišćenja stambenog kompleksa i nekog zajedničkog posla u vezi sa zgradom ili njenim dvorištem), dok o „unutrašnjim politikama“ na polažemo račune jedan drugome. Niko ne izlazi ujutro na balkon da se busa samo zato što je kupio stan prije mene. Dakle, ta ideja „ja sam prvi“ je toliko zastarela da je danas sramota spominjati je, čak i u bračnim odnosima.

Komšije mogu da održavaju dve vrste odnosa: neutralne i prijateljske. Neutralne održavaju kada se ne poznaju, a prijateljske kada se poznaju. Neprijateljski odnos je opasan na komšijskom nivou, jer je to odnos sa invazivnim, teritorijalnim, čistilačkim ambicijama, odnosno nasiljem. Tako da, logika traži da mi, Albanci i Srbi, pređemo iz tog nasilničkog odnosa u neutralni odnos, da bismo zatim prešli u prijateljski odnos. Nasilnički odnos je otišao toliko daleko da umjesto da probamo da se pomirimo kao susedi, što i jesmo, mi se odevamo, oblačimo, zatvaramo vrata okrenutih leđa, izlazimo istim hodnikom, iz iste zgrade, ulazimo u avion i idemo u Brisel da bismo razgovarali jedni sa drugim. Eto koliko je apsurdno naše susedstvo! Eto koliko smo apsurdni mi! Eto, kolike smo mi iracionalni!

Razumem da političari, iz raznih i njima razumljivih razloga, sve što mogu postići jeste neutralno susedstvo, koju oni nazivaju „normalizacijom međusobnih odnosa“. Vlast političara se prostire unutar vlastite države, a obični ljudi oslobođeni ambicije vlasti žele da se slobodno kreću u svakoj državu. Stoga, ukoliko političari sve što mogu da urade jeste da vrate susedstvo iz neprijateljskog odnosa u neutralni odnos, mi ostali trebali i mogli da vratimo prijateljski odnos, jer mi znamo da nas je politika podelila i da nas politika ne može spojiti. Dok još, ni mi ni vi, nemamo nade da će na čelo pre svega vaše države doći neki Vili Brant da klekne pred žrtvama u Prekazu, Meji… ili bilo gde drugde gde su počinjeni masakri nad Albancima, mislim da ne bismo smeli ostaviti nepomeren kamen radi prijateljske budućnost među nama.

Ali prvo, da spustimo kamenje kojim ciljamo jedni drugima u glave. Hajde da izgradimo mostove od tog kamenja!

Rekao sam gore: susedi smo više od trinaest vekova. Ni ovde se ne slažemo. Mi kažemo: kada ste vi došli, zatekli ste nas. Vi kažete: kada smo mi došli, niste bili ovde, ili ste bili samo pastiri. Onda se mi oslanjamo na antiku, a vi kažete da mi i oni nemamo nikakve veze. Vi kažete za nas, isto ono što mi kažemo za moderne Grke, negiramo im vezu sa starim Grcima.

Jednom rečju, kada se čovek želi svađati, nađe milion razloga da započne kavgu. Nažalost, ni jedni ni drugi nikada nismo napravili korak ka pomirenju. (Čak, mi Albanci, smo jedva, posle dugog vremena, uspeli da se pomirimo između sebe.). Moramo da shvatimo da su to bila druga vremena, funkcionisao je samo zakon sile. Kada smo mi bili jaki, protezali smo noge sve do Niša. Kada ste vi bili jaki, povlačili smo se do Mata (zona u severnoj Albaniji – napomena prevodioca). Vi ste imali jednog okrutnog župana, Stefana Nemanju, koga istorija pamti po okrutnosti prema Albancima, kojima je na živo iskopavao oči i odsecao noseve. Zatim smo mi imali jednako okrutnog vezira, Kodžu Sinan-pašu, koji je, zarad osvete, mučio vaše je gde god bi vas uhvatio i našao na Kosovu, te dolazio u vašu zemlju i spaljivao posmrtne ostatke vašeg sveca, Svetog Save, koji je bio sin Stefana Nemanje. U stvari, cela naša istorija kroz vekove bila je kao neka vrsta ljuljaške, kada se uzdizao Stefan, teško je bilo za nas, kada bi se digao Sinan teško je bilo za vas.

Ova istorija ljuljaške može se ponavljati u nedogled, ponavlja se i u Briselu gde svi političari rešenje problema traže samo iz političke prizme, a politiku vide stvari samo iz ugla ekonomije i pukog interesa. Oni kao da ne shvataju da sukob između nas nema nikakve veze sa ekonomijom, već sa ponosom (superiornošću).

Vi ste u mogućnosti da svima nama kupite po jedan stan u bilo kojoj državi sveta, pod uslovom da napustimo Kosovo. Mi, kada bismo imali mogućnost, istu stvar učinili bi sa vama, oterali bismo vas na neki drugi kontinent. Uopšte se ne razlikujemo. Ovde se ekonomija uopšte ne uzima u obzir. Oni koji misle drugačije, uopšte ne poznaju naš ego, ego koji će nas – potpuno uništiti.

U očima stranaca, nekad ste vi bolji, nekad smo to mi. Ali među nama, mi znamo da nismo bolji od vas, niti ste vi bolji od nas. Razlikujemo se samo po prilikama koje je nam se ukažu da povredimo jedni druge. Poslednji put ste nas vi više povrijedili. Sada je na nas red.

Upravo zato, pismo pišem ja, iz redova ranjenih, da vam pružim ruku. Još od doba antike pružanje ruke je imao značaj pomirenja. Kada prvi čovek sa puškom u ruci pružio ruku drugome, to je bio garant da ga neće ubiti.

Mi se naoružavamo, kupujemo dronove od drugih bivših osvajača. Stidim se moje zemlje koja se hvali kupovinom oružja od Turske, koja, de jure priznaje našu državu, ali de facto, smatra je zemljom pod svojim protektoratom, jer je njome okrutno vladala pet vekova, a sada je vara vladajući njome „bratski“. Dakle, nastoji da stvara nekakvu mašu (vatralj), ili novog Sinan-pašu, da udari na vas i ide dalje.

Naš odnos sa Turcima je bio kao odnos sa vama: neprijateljski. Može li se sada pretvoriti u prijateljstvo? Naravno da može, kao i sa vama. Pokazujući vama da mi nikada nećemo započinjati sukobe sa susedima, a Turskoj dati jasno do znanja da nemamo nikakvu želju, niti interesa, da je zadržimo za velikog brata. Ako nam treba veliki brat, imamo Ameriku, koja nas je oslobodila i kojoj dugujemo za naš opstanak kao narod, i za stvaranje države Kosovo, te države se može smatrati kao jedinom američkom državom u Evropi.

Trenutno, odnos između nas i vas se može okarakterisati floskulom „ko je jači“. Vi, probate da ilegalno ulazite na naš prostor, mi vas hapsimo. Kao zaštitnika imate Rusiju, mi kao zaštitnika imamo Ameriku. Nikada nas nećete pobediti, nikad nećemo moći da vas pobedimo, jer smo samo dva deteta u prepirci, čiju povremenu prepirku će okončati dva odrasla supermoćna, vukući nas za uši.

Pošto nisam političar, govorim u svoje ime i na osnovu vlastitog iskustva. Bio sam u mnogim zemljama Evrope, ali nikada nisam bio u Srbiji. Moje detinjstvo je bilo traumatično upravo zbog monstruoznosti srpskog režima na prostoru Kosova. Ne želim personalizovati pismo, jer traumatično iskustvo tog režima i zbog tog režima, neko više a neko manje, imali su svi kosovski Albanci, ali želim da kažem da imam hiljadu razloga da mrzim Srbe, i samo jedan da ih volim. I odlučio sam da se držim tog jedinog razloga. Koji je taj razlog?

Budućnost! Nemamo budućnosti dok se ne sprijateljimo.

Jedan je naš pesnik rekao da „u inat jedan drugome smo se rodili“. Ovaj inat ili bes je poreklo našeg neprijateljstva. Sada već znamo da mržnja jedni prema drugima ima svoje poreklo, istoriju i svoju ravnotežu. Ostavimo prva dva, pogledajmo samo treće: ravnotežu! Ona je bila pun tlačenja, premlaćivanje, ubistava, ratovi, silovanja, masakra, plača i trauma. Naše države se psuju i naoružavaju , nije važno ko oštri zube a ko se sprema da ih slomi. Pisci, umetnici, naučnici, intelektualci i novinari moraju ustati na noge, jer nažalost, gluposti i avanture vlastodržaca uvek plaćaju obični građani.

Do 1999. godine bili smo obuzeti amokom, mrzili smo jedni druge do smrti; vi ste nas mrzili jer ste bili žrtva duge istorijske propagande, dok mi smo vas mrzili jer smo bili žrtva tiranijske politike. Vi možete i dalje smatrati Kosovo vašom kolevkom, mi ćemo ga braniti kao našu kolevku, ali kolevka je za bebe. Koristeći simbole poput „Jerusalima“ i „kolevke“, mi se samo svađamo. Vreme je da svetu pokažemo da smo porasli. Mi ne smemo da gledamo samo na juče i danas. Naša prošlost i sadašnjost pune su svađe i uvreda, batina i krvi. Često sam čuo Srbe (i neke koji se nazivaju piscima) kako kažu da je Kosovo za njih sveto, da je to Jerusalim Srbije. Ali istina je da Kosovo nije ni sveto, ni Jerusalim, ni Srbija.

Razumem da naša država, koja nekoliko vekova nosi ime vašeg jezika, stvara pomešan osećaj kako kod vas i tako i kod nas. Svugde. Ali to je najmanji i najlakši problem da se reši, posebno kada znamo kako se zvala prije dolaska slavenskih plemena. Ozbiljni problemi su normalna interakcija i uvažavanje jedni druge. Vi ste Srbi, mi smo Albanci, ali obe strane su ljudi, ili barem tako želimo biti od sada pa na dalje.

Napisao sam roman koji bi trebalo da čitate kod vas. Taj roman je moja „Gernika“. O toj boli sam ja pisao, ali vi ste je prouzrokovali. Iako smo komšije, put mog romana do Srbije je najudaljeniji. U početku, nakon što je objavljen na albanskom, niko u Srbiji nije pristao da ga prevede, jer su se bojali da je najmanje što im se može desiti da budu otpušteni sa posla.

Nakon što je pronađen prevodilac, koji živi na Kosovu, krenuli su napori da se pronađe izdavač u Srbiji. Nijedan nije pronađen. Čak nam je i izdavač iz druge susedne zemlje rekao da smo ludi što verujemo da će se ovom romanu dozvoliti objavljivanje u Srbiji. Nikada nisam osećao mržnju prema srpskom narodu, ali sam počeo osećati sažaljenje. Žalim vas, što sada, kada mi uživamo više od četvrt veka slobode, vi i dalje živite u istom režimu, koji opstaje zahvaljujući propagandi, brinući se po svaku cenu da istina ne stigne do njegovih građana.

Srbija je počinila genocid (i) kod nas. Pre nekoliko vekova, i Albanci (muslimani) su takođe činili zločine nad Srbima na Kosovu, uključujući etničko čišćenje. U posljednjem ratu, kao u svakom ratu, zločini su počinjeni sa obe strane, ali zločini počinjeni nad nama su neuporedivo veći. Vi se dičite da ste se borili protiv osmanskog osvajača, kada ste se u zajedničkoj bici u Kosovo Polju, 1389. godine, zajedno sa nama (predvođenim vama) borili protiv Osmanskog carstva, ali zaboravljate, ili se pretvarate da zaboravljate, drugu bitku, oko šezdeset godina kasnije, kada je Hunjadi, takođe u Kosovo Polju, izgubio bitku protiv Osmanlija, nakon što je vaš Branković sprečio našeg Skenderbega da mu priskoči u pomoć. Svakako, Albanci su se odupirali četvrt stoljeća pod vodstvom Skenderbega, ali su se nakon njega predali, bili pokoreni i preobraćeni.

Kao ljudsko biće, ne versko, niti nacionalno, ponekad zamišljam: ukoliko osmanski (turski) klinovi, kakvi su Albanija, Kosovo, Severna Makedonija (pola albansko) i Bosna naspram Evrope,hipotetički vratili u prethodnoj religiji? Takva Evropa bi bila potpuno hrišćanska, tada bi remetilački faktor za kontinent bilo pravoslavno područje, odnosno istočno hrišćanstvo. Dakle, muslimani izlaze iz igre, i rat ostaje unutar hrišćanstva (katolicizam protiv pravoslavlja), gde bi glavni destabilizirajući faktor u Evropi ostala Srbija, kao pijun ruske supersile. To jest, čini se da, ako bi Albanci prešli u hrišćanstvo, Evropa bila više integrativna prema njima, i potencijalne zone opasnosti ostale bi pravoslavne države. Naravno, to možemo samo da sanjamo, jer Kosovo, koje zvanično ima 91 posto Albanaca, sada zvanično ima 93 posto vernika muslimana i, trenutno, može se nazvati ne samo najmuslimanska republika na evropskom kontinentu, već i svojevrsnim islamskim Vatikanom Evrope.

Iako evropski intelektualci veruju da bi Evropa treba da bude laička, politička stvarnost pokazuje odlučnost za očuvanje svog identitet sa kršćanskom pozadinom. Stoga se pretpostavlja da će, na evropskom kontinentu, Kosovo uvek biti potlačeno mesto. Ja, budući da imam neutralan stav prema religijama, ne mogu reći da li je islam dobar ili loš, ali u očima Evrope on deluje opasno, preteći i destabilizujući, jer ugrožava njenu kompaktnost.

Evropa, bila hrišćanska ili laička, uvek će odbaciti islam, jer je to opasnost i za njen hrišćanski identitet i za njen sekularni identitet. Ponekad može biti razumevanje prema njemu, prihvatanje istog – nikada. Posljednjih godina mi smo se čvrsto pozicionirali u ovaj deo nikada, baš kao što ste se i vi čvrsto pozicionirali u svom vizantskom identitetu koji je izgubio bitku od srednjeg veka i nikada se neće okrepiti. Dakle, i vi ste deo beznadežnog interesa – nikada.

Evropa, bila hrišćanska ili laička, uvek će odbaciti islam, jer je to opasnost i za njen hrišćanski identitet i za njen sekularni identitet. Ponekad može biti razumevanja prema njemu, prihvatanja istog – nikada. Poslednjih godina mi smo se čvrsto pozicionirali u ovaj deo „nikada“, baš kao što ste se i vi čvrsto pozicionirali u svom vizantijskom identitetu koji je izgubio bitku od srednjeg veka i nikada se neće oporaviti. Dakle, i vi ste deo beznadežnog interesa – nikada.

Zbog verske pripadnosti, Evropa vas vidi kao male Ruse na jugoistoku svog kontinenta, onako kako vidi nas kao male Turke (i Arape). Istina je da obe strane, vi i mi, moramo uveriti Evropu da nismo ni Rusi ni Turci (ni Arapi), već da smo evropski susedi koji mogu, treba i žele biti prijatelji. Naravno, nema ništa loše biti Rus, ili Turčin, ili bilo šta drugo, ali kada to nisi, kada počinješ da misliš da jesi, onda postaješ smešan.

Evropa nastoji da se ujedini. Ona će kad-tad biti nešto nalik SDE (Sjedinjene države Evrope), i tada više neće biti važno da li Albanci žive na Kosovu, u Srbiji ili drugde. Isto će važiti i za Srbe. Naša domovina će biti naš kontinent. I taj kontinentalni identitet će se ostvariti čim evropski političari shvate da se taj identitet ne može graditi na verskim osnovama, već na sekularizmu. Ako Evropa bude insistirala na svom hrišćanskom identitetu, ona nikada neće uspeti da se ujedini. Sama nacija je kombinacija identiteta ujedinjenih oko jednog cilja, a kamoli kolekcije nacija. I radi istine, treba reći da je evropski identitet, evropska demokratija, protohrišćanska. Evropa je imala hrišćanski identitet samo u srednjem veku kada je glavni autoritet bio papa, dok je glavna institucija bila crkva. Zatim je došla renesansa, period koji je ponovo rodio protohrišćanske koncepte, klasična učenja i znanje (racionalizam).

Tako je počela Moderna. Dakle, moramo znati da današnja Evropa nije srednjovekovna (hrišćanska), već moderna (sekularna). Stoga nema smisla govoriti o opasnosti sa kojom bi se Evropa mogla suočiti od muslimana. Ne, Evropi ne vreba opasnost od religije, a svakako ne od muslimana. Dakle, opasnost joj dolazi od insistiranja na svom verskom identitetu, koji je srednjovekovni identitet i koji ne može biti identitet novog doba, ali može biti jedan od elemenata identiteta. Naravno, ako pogledamo trenutno stanje islamske religije, budući da u njenoj istoriji nije sprovedena ozbiljna reforma (kao što je imalo hrišćanstvo), ona izgleda nazadno, zbog toga se na nju gleda kao na destabilizujući faktor. Ali ako se ona reformiše, hoće li biti prihvaćena u Evropi? – Ne.

Ukoliko Evropa insistira na verskom identitetu, nikada neće prihvatiti širenje nijedne druge religije. Prema evropskoj logici, jedna religija ujedinjuje – dve religije razdvajaju.

Ne jednom je rečeno da je Kosovo, kao i Bosna, muslimanska zemlja i kao takva nema podršku evropskih država. Ukoliko su evropske države religiozne, mi sekularni ljudi trebalo bi da potražimo drugi kontinent, ili možda drugu planetu. Evropa neće preživeti sa arogancijom, već sa tolerancijom. Tolerancijom koja garantuje drugome pravo na veru, ali ne daje religiji uzde u ruke. Ono što danas poznajemo kao mitologiju, nekada je bila vera. Ono što danas poznajemo kao veru, sutra će biti mitologija.

Evropski identitet je humanistički identitet. (Humanizam je takođe bio zloupotrebljavan, ali etimologija je jača od ideologije, pa hajde da se uhvatimo za korene). Humanizam je neteističko (neversko) shvatanje koje je čoveka stavilo u središte i garantuje slobodu govora, ljudska prava, progresivne politike, razvoj nauke i demokratiju. Manje-više, humanizam garantuje sve ono što su proklamovali filozofi etičkog racionalizma. Evropa bi trebalo da prihvati sve: hrišćane, muslimane, Jevreje, budiste i, naravno, sekulariste, koji su je doveli do modernizma. Trebalo bi, ali neće.

Dragi nepostojeći prijatelju, žao mi je što smo ono što jesmo. Nacionalni identitet je slučajan. Tako se potrefiš, to nismo tražili. Što je čovek kulturniji, sve više postaje anacionalan, ali i više služi naciji. Ali služi onoj naciji koja povećava kolorit u jednom mozaiku, ne onoj drugoj koja taj mozaik uništava.

Ne želim da ulazim u politiku, ali s vremena na vreme ne mogu izbeći jednu „metapolitičku“ refleksiju, kako je naziva Peter Bien, odnosno refleksiju koju nisam pretvorio u angažman, ali koja je neizbežna i sa višim ciljevima od političkih. Kultura mora da emancipuje politiku, a sama država je isuviše ozbiljna stvar da bi se poveravala samo političarima, koji, sa izuzetkom nekih istorijskih figura, ne samo da se uzdižu preko jedne stranke, već i tu stranku uzdižu iznad države. Po njima, država vredi samo ako oni upravljaju njom.

Ova kratkovidost ne služi državi. Nažalost, naše države se ne oslobađaju takve kratkovidosti. Ukoliko kažem da nijedan narod ne bi trebalo da sluša svoje političare, to ne treba shvatiti kao poziv na anarhiju, već kao poziv na budnost. Nažalost, na Kosovu i u Srbiji nema toliko kritičnih birača da bi došlo do ozbiljnih promena. Birači u obe zemlje su navijači. A sa navijačima ne možete ni raspravljati. Oni samo viču, podržavaju i brane svoj tim, čak i kada taj tim samo niže poraze.

Mi moramo biti kritični prema svađalačkim politikama. Naše zemlje imaju potrebu za mirom. U trenutku kad gledamo da se naše zemlje takmiče koja je jača, moramo znati da ćemo mi, slabi, nemoćni i građani bez vlasti, na kraju platiti veliki ceh. Politika manipuliše kako sa pesimizmom tako i sa optimizmom, dok kultura insistira na održavanju nade u život, i kada svetlost kandila treperi u oluji. Književnost nas uči da najjači nije onaj ko pobedi drugog, već onaj ko najviše voli drugog. Počnimo ovo takmičenje koje, iako nema cilj, imaće rezultat, jedan neverovatan rezultat: oprašta prošlost, smiruje sadašnjost i čini budućnost lepšom.

Iako iza sebe imamo međusobnu krvavu istoriju, želeo bih, zahvaljujući istoriji prijateljstva koju možemo imati u budućnosti, da počnemo da se brinemo zajedno jedni o drugima. Svakako, da za to treba vremena i rada, ali zbog toga moramo početi što pre, kako se ne bi sutra srpska i albanska deca rađala u „inatu jedni drugima“.
Što pre budemo shvatili da je humanizam (ljudskost) važniji od religije i nacionalizma, to pre ćemo biti dobri susedi, dobri prijatelji, dobri ljudi.

Dragi prijatelju koga nemam, pojavi se jer te sadašnjost traži – za tvoje i moje dobro sutra! Pokažimo našim političarima koji se svađaju, ponavljam, kao deca, da mi odrasli nećemo uživati gledajući televiziju i ćuteći kod kuće. Ako i ništa ne budemo radili, smejaćemo se i rugati im se. Jer čak i ruganje pokazuje distancirajući odnos od budalica koji žele da eliminišu drugog. Drugi nije nužno neprijatelj. NJega treba videti kao potencijalnog prijatelja. Da bi drugoga pretvorio u prijatelja, potreban je trud, razumevanje i vreme. Ali, dok naši političari jurišaju međusobno jedni na druge plašeći nas, mi treba da pružimo ruku da bismo odstranili strah – samo jednim pozdravom, poput onog iz starih vremena. I, budući da nismo nijedan božanski narod, onda da shvatimo da je vreme dragoceno kao i prijateljstvo.

Prevod: Fahri Musliu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.