Plišana diktatura

Neke se stvari mogu videti golim okom. Poslednji novinari koji su, recimo, nosili kravate, en mas, registrovani su na fotografiji sa osnivanja Vremena: bilo je to pre više od dvadeset godina, Stojan Cerović i drugovi stoje na toj slici kao poslednja gospoda jedne profesije. Otada ovaj građanski znak polako ali sigurno nestaje. Ne nosi ga ni Boško Jakšić, ni leptir mašnu Bujošević; kapo javnog servisa ima ga po dužnosti. Ostali su, da čuvaju vatru, Ramač i Ličina.

Oduvek su novinari više voleli da budu bliži boemima nego japijima, ali ovde je reč o nečemu drugome. Propadanje i kreće iz te sfere koja je sve samo ne moda: industrija vesti urušena je do te mere da su plate novinara kao u industriji tekstila. NUNS ističe u zaslugu – i to zasluga jest – da iz svojih skromnih sredstava namiče za bespovratne pomoći i povoljne pozajmice. Samo što se ne najavljuju narodne kuhinje. Ali ni to ne bi bilo neprirodno finale jedne lumpenproleterske situacije.

Siromašan novinar nije nevolja samo sebi nego i sopstvenoj profesiji. Lakše ga je, naime, kupiti nego prodati. Obično se uzima da su novinari predmet malih korumptivnih akcija koje se teško primećuju, ili trikova koji otežavaju posao onima što bi hteli da utvrde gde je linija između propagandiste i pisca izveštaja. Ako naša profesija o tome i ima neka pravila, ona su uglavnom na papiru. Nije tajna, na primer, da je odomaćena praksa da su novinari i urednici konsultanti vladinih ustanova, ministarstava i velikih kompanija, ili servisi – bez specifične oznake – ministru spoljnih poslova i predsedniku države. Gde smo od vremena braće Ribnikar: legenda kaže da novinari Politike u ono doba nisu smeli prihvatiti da im iko u kafani plati kafu.

Bitka za profesiju počinje odatle. Moć, za kojom novinari i novine toliko čeznu, može se roditi samo na standardima profesije, a ne izvan njih. Blic je nedavno objavio listu 50 najmoćnijih u medijima. Na stranu to što im se umalo nije omaklo da sami sebe stave na čelo kolone, ceo poduhvat, naime, liči na karikaturu. No nije karikatura izbor kao takav nego je karikatura naša situacija kako su je oni dali: u pedeset moćnih – naspram onih koji vode kokainske sedeljke ili mafijaške poslove, pored onih koji su novine počeli čitati u poznijim godinama, itd. – tek je šačica novinara. Moć, dakle, u štampi nemaju novinari nego oni koji im vade dušu. U izvesnom su smislu i sami novinari, naravno, krivi za svoj podređeni položaj. Nismo čuli, recimo, da su digli glas protiv jedne moćne lady sa spomenute liste koja je u svojoj redakciji poznata po glasnim napomenama, tipa: Nemojte, molim vas, ništa protiv Radujka! Niti je iko rekao reč kada je nedavno sakrivena važna državna poseta. Jedna je glavna urednica smenjena u nejasnoj političkoj aferi, glavni urednik jednog njuzmagazina takođe. Ni kurtoaznog saopštenja! Postao je trend da se u kombinovanim akcijama političara i menadžmenata masovno otpuštaju ljudi koji se navodno ne slažu sa novim uređivačkim politikama. Ni povodom toga. Uvrežila se logorska psihologija: valjda neće mene. I masovna autocenzura. Kakvo mišljenje, najzad, imati o moći profesije koja za svog idola aklamira ministra policije pevajući ditirambe njegovoj posvećenosti demokratskim vrednostima.

Oglašivači su danas arbitri slobode. Svojevremeno je Mišković zabranio Deltine oglase na B92 zbog kritičkih tekstova i umalo slomio kičmu Veranu Matiću. Mišković je to mogao uraditi u dramatičnom nedostatku solidarnosti, jer ceh nije pritekao u pomoć. Da su drugi tada rešili da odbiju svaku saradnju sa njim – zbog nasilničkog i osvetničkog ponašanja – realno bi bilo očekivati da vlasnik Srbije savije rep. Daleko smo, nažalost, od takve situacije. Kod nas su podele, pocepanost i podvojenost druga imena za međusobnu prirodnu konkurenciju. To je kratkovida politika, mečka može zaigrati pred svačijim vratima.

Ako se opredeliš da kalkulišeš, u gorem slučaju da prećutkuješ, u najgorem da masno lažeš, izabrao si da ostaneš živ. Ako rešiš da budeš kritičan, otvoren, neugodan, drugim rečima ako rešiš da budeš novinar, izabrao si stalnu pretnju da te neće biti. Feral tribjun je udžbenički primer takve situacije. Desilo se u Hrvatskoj, ali je slučaj dobro poznat posvuda. Izabrao je slobodu namesto ropstva, i izabrao je nestanak sa scene. Deluje patetično, ali novinarstvo i ne postoji izvan idealizma i određenog sistema vrednosti.

Pod Miloševićem je bilo bolje. Ili: ni pod Miloševićem nije bilo gore. Ovo su dve varijacije jedne frekventne ocene naše medijske situacije. Teško da može biti veće uvrede za jedan demokratski poredak od te da bude izjednačavan sa Miloševićevim. U ovoj se oceni na jedan paradoksalan način ujedinjuju oni koji su rukom milovali Miloševićev sanduk, i oni koji su se na njega bacali kamenicama. Vučelić, Handke, čak Hombah, i oni koji su već izvikani kao naši talibani, na istome poslu. Otkud tu prvi jedan je razlog, otkud drugi – drugi je razlog. Važno je samo da se napravi razlika u motivima. Nemojte, međutim, misliti da ni ljudi slobodni od gneva nisu dolazili u iskušenje da se nađu u ovome neobičnom društvu. Zato što danas nije čudno da se iz jedne veterinarske sekcije – kako se u novinarskim krugovima od milja zove tim za odnose sa javnošću u vrhu države – dižu urednički telefoni bez ikakvog zazora. Čine to čak i ministri. Na jednoj javnoj televiziji daje se emisija čoveku iz NSPM, državnim političkim dekretom. Na neprikriveni mig iz vlade privatnom mediju daje se bejl-aut kredit, itd., i tome slično. Miriše na plišanu diktaturu. Jeste a nije, nije a jeste! Naravno da nije gore nego pod Miloševićem, jer, naprosto, može li nešto biti gore od Miloševića. Ovde je samo reč o onome što je autoritarno u prirodi današnje vlasti. Otišlo se malo daleko, valjalo bi krenuti nazad. Moguće je da se u političkoj hiperstrukturi uviđa nešto od ovoga pa se, tako, eto uskoro očekuje državna medijska strategija. Skepsu prema tom koraku proizvodi činjenica da je današnjeg, za nju odgovornog ministra, teško po delima razlikovati od jednog amblematičnog nekadašnjeg, Šešelja. I tu se zapravo nalazimo pred ključnom dilemom: mogu li režimi koji boluju od autoritarnosti imati kapaciteta za sopstvenu promenu? Posmatraćemo, zainteresovani smo. A možda će i Lekićeva ekipa doći do odgovora.