Podeljena struka: Borba za autoritet u psihoterapiji

Suprotan stav izneli su predstavnici određenih psihoterapijskih udruženja i struka okupljenih uglavnom oko Saveza društava psihoterapeuta Srbije (SDPS) – udruženja građana ka kom gravitira jedan broj centara i udruženja građana koji se bave edukacijom polaznika u oblasti psihoterapije i izdavanjem sertifikata za tu oblast – tvrdeći, pored ostalog, da je psihoterapija „umetnost“ i da se njome mogu baviti i oni koji nisu stekli takvo osnovno obrazovanje, ali su stekli osnovna psihološka znanja u oblasti psihološke propedevtike.

Umesto da se ova razlika u stavovima razmatrala dalje kroz argumente, zakonske okvire i institucije, polemika je ubrzo poprimila oblik javne diskreditacije i targetiranja pojedinih stručnjaka, ali i psihologa kao profesionalne grupe.

Prvi jasan signal eskalacije bilo je javno saopštenje u kojem su psiholozi označeni kao „opasni po mentalno zdravlje građana“. Ova tvrdnja nije bila potkrepljena dokazima, niti joj je prethodio bilo kakav stručni ili etički postupak. Zbog ozbiljnosti optužbe, Društvo psihologa Srbije reagovalo je zvaničnim saopštenjem, upozoravajući javnost da su takve tvrdnje netačne i štetne.

Nakon toga, napadi su se intenzivirali i preselili na društvene mreže, gde su poprimili organizovan i sistematičan oblik. Poseban vrhunac predstavljalo je osnivanje instagram stranice pod nazivom „Psihoterapijska etika“. Sam naziv ove stranice sugerisao je institucionalni i etički autoritet, iako ona nije predstavljala zvanično etičko telo, niti je imala legitimitet da sprovodi ili objavljuje rezultate etičkih postupaka.

Putem te stranice sistematski su objavljivani sadržaji u kojima su targetirani pojedini psiholozi koji su javno govorili o regulaciji psihoterapije. Objave su sadržale optužbe i insinuacije o neetičnosti i profesionalnoj nepodobnosti, bez sprovedenog postupka, bez prava na odgovor i bez iznošenja dokaza uz blokiranje neistomišljenika. Društvene mreže su na taj način korišćene kao paralelni „etički sud“, izvan svih profesionalnih i pravnih okvira.

U kreiranju i održavanju ovakvog narativa učestvovali su i pojedini psihoterapeuti sa značajnom medijskom prisutnošću i uticajem u javnom prostoru. NJihovi nastupi u medijima, javni komentari i podrška sadržajima plasiranim putem društvenih mreža doprineli su legitimizaciji slike u kojoj se upravo psiholozi koji zastupaju drugačije mišljenje u pogledu pitanja ko može u Srbiji da se bavi psihoterapijom, predstavljani kao nekompetentni, neetični ili opasni. Ne radi se, dakle, o marginalnim ili anonimnim akterima, već o javno prepoznatljivim figurama koje raspolažu komunikacionom moći i oblikuju javno mnjenje.

U tom kontekstu, dodatno je simptomatično da je jedna psihoterapeutkinja koja po svom osnovnom akademskom obrazovanju nije psihološkinja, već pedagoškinja, psihoterapeutsku zajednicu pozvala na osnivanje novog udruženja koje bi bilo alternativa Društvu psihologa Srbije, optužujući postojeću profesionalnu organizaciju za, kako je navela, „disciplinski šovinizam“. Ovakav poziv nije predstavljao samo kritiku rada institucije, već pokušaj njenog delegitimizovanja i stvaranja paralelne strukture, u trenutku kada je Društvo psihologa Srbije obavljalo svoju zakonsku i profesionalnu ulogu u zaštiti standarda struke.

Važno je naglasiti da su ovi mehanizmi pored napada na strukovno udruženje bili selektivno usmereni i ka psiholozima koji su javno iznosili stručno mišljenje u navedenim polemikama i medijskim nastupima. Ne postoje uporedivi primeri da su slični obrasci targetiranja bili primenjivani prema drugim učesnicima polemike ili strukama. Ova selektivnost ukazivala je na obrazac pritiska i zastrašivanja, a ne na brigu o etici ili kvalitetu usluga.

Dodatnu složenost situaciji unosila je činjenica da se određen broj psihologa javno priključio narativu koji su plasirali pojedini psihoterapeuti i stručnjaci čije akademsko obrazovanje nije iz oblasti psihologije ili psihijatrije, učestvujući tako u diskreditaciji sopstvenih kolega. Reč je, naravno, o pojedincima, a njihovo javno delovanje imalo je poseban efekat upravo zbog profesionalnog identiteta koji nose.

U najmanje jednom slučaju, dogodilo se, paradoksalno, da upravo psihološkinja putem društvenih mreža vrši javni pritisak na rukovodstvo Društva psihologa Srbije, tako što je članove rukovodstva udruženja direktno označavala (tagovala) u objavama koje su imale za cilj javno prozivanje i dovođenje u poziciju da se „brane“ pred publikom. Ovakva praksa nije predstavljala legitimnu stručnu kritiku, već oblik institucionalnog pritiska i javnog pokušaja disciplinovanja.

Paralelno sa javnim targetiranjem, protiv pojedinih psihologa podnošene su prijave za neetičko ponašanje od strane pojedinih psihoterapeuta, bez priloženih dokaza o konkretnoj povredi profesionalnih standarda. U najmanje jednom slučaju izrečena je disciplinska mera prema psihologu, polazniku edukacije za psihoterapeuta u okviru edukativne institucije koja pripada Savezu društava psihoterapeuta Srbije, iako nije utvrđena jasna i proverljiva etička povreda.

Napadi nisu ostali ograničeni samo na društvene mreže. Posle radio-emisija i televizijskih gostovanja u kojima su pojedini psiholozi govorili o problemu lažnog predstavljanja psiholoških usluga, usledili su novi talasi uvreda, targetiranja, a u pojedinim slučajevima i otvorenih pretnji. Otvarani su i lažni profili na Instagramu sa ciljem kompromitovanja pojedinaca, što je u jednom slučaju rezultiralo reagovanjem nadležnih organa za visokotehnološki kriminal i gašenjem takvih naloga.

Opisani sled događaja u proteklom periodu, ukazivao je na jasan obrazac: javno iznošenje stručnog mišljenja o regulaciji psihoterapije praćeno je koordinisanim pokušajima diskreditacije, profesionalnog sankcionisanja i javnog zastrašivanja pojedinaca, čije se stručno mišljenje, ali i akademsko obrazovanje, razlikuju od onog koje promovišu pojedinci okupljeni oko Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

U tom procesu, etika je prestala da bude mehanizam zaštite građana, a postala instrument pritiska i manipulacije, dok su institucionalni autoriteti dovođeni u pitanje i zamenjivani neformalnim i paralelnim strukturama. Pitanje ličnih sukoba ili „sukoba struka“ ovde je čak postalo sporedno.

Mnogo ozbiljniji problemi su zloupotreba institucija, javnog prostora i etičkog diskursa koji direktno ugrožavaju slobodu stručnog mišljenja i javni interes. Danas su meta pojedinci, stručnjaci ili udruženja koja insistiraju na regulaciji i odgovornosti. Sutra to može biti bilo koja profesija koja pokuša da zaštiti javni interes. Cena takvog pristanka neće biti plaćena u profesionalnim biografijama, već u poverenju građana u sistem zaštite mentalnog zdravlja – i u bezbednosti onih koji u tom sistemu traže pomoć.

Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.