Podrška Sedmom julu

Sve države nastale na prostorima nekadašnje Jugoslavije, zadržavajući stare ili se opredeljujući za neke druge datume kao podsetnike na antifašističku borbu i doprinos svojih naroda konačnoj pobedi svetske antifašističke koalicije, imaju državni praznik kojim se odaje počast antifašističkoj borbi, njenim protagonistima i priloženim žrtvama. Neke su i u svojim ustavima naglasile da državnost zasnivaju na temeljima antifašističke borbe. Zašto bi Srbija bila izuzetak i koja se sve po nju nepovoljna tumačenja iz toga mogu izvući? Da li se stidi svog antifašizma i svojih ogromnih žrtava u antifašističkoj borbi? Ne čini li time veliki greh prema vekovnim slobodarskim tradicijama srpskog naroda? Ne podstiče li time sumnju u iskrenost zalaganja za stabilnost i saradnju u regionu i dobre međususedske odnose? Ne relativizuju li se i na taj način zločini koji su u poslednjim besmislenim yu-ratovima, na istim prostorima i sa istim motivima kao u Drugom svetskom ratu, počinjeni nad pripadnicima drugih naroda? Ne ignorišu li se opredeljenja udružene Evrope koja 9. maj – Dan pobede nad nacifašizmom, slavi kao zajednički praznik i kamen-temeljac svog zajedništva?

Isto tako, mnogobrojni su argumenti da se za taj praznik u Srbiji zadrži baš 7. jul. Tada su se jasno iskazala dva očita istorijska opredeljenja. Na jednoj strani bili su borba protiv fašizma i okupatora i odlučni protagonisti te borbe, a na drugoj podrška okupatoru i režimu koji mu služi. Usvajanjem tog datuma kao prvog u nizu ustaničkih dana u nekadašnjoj Jugoslaviji svojevremeno je odato priznanje srpskom narodu da je, zajedno sa ostalim jugoslovenskim narodima, prvi pokrenuo ustaničku vatru uprkos nezapamćenom teroru i ogromnim žrtvama. To je i svojevrsna počast narodu Rađevine i Pocerine koji je i 7. jula 1941. podsetio da je ovde Srbija uvek govorila sloboda i da, verna junacima bitaka sa Mačkovog kamena, Iverka, Tekeriša, Cera, drukčije nije mogla da postupi ni 1941.

Autor je sekretar Saveza antifašista Srbije