Pogled sa levice: Ima li leka?

Radikalni, ključni argument Žana Ransijera u njegovoj knjizi indikativnog naslova “ Mržnja prema demokratiji“ je ideja o predstavničkim sistemima kao podvali savremenih oligarhija. Podvali koja za cilj ima da potisne ono što je arche demokratije : temelji demokratske vladavine počivaju na odsustvu svakog temelja jer ne postoji dovoljan razlog zbog kojeg je neko podobniji da vlada nasuprot onima koji su podobniji da se njima upravlja. Današnji liberalni oligarhijski sistemi razrešili su tu nelagodu kroz ideju predstavničke demokratije.

Takav manevar Ransijer vidi kao ultimativno lukavstvo oligarhije – ono je omogućilo kontinuitet održanja odnosa nejednakosti pod implicitnim konsenzusom o pseudouniverzalnoj jednakosti. Ransijer najeksplicitnije povezuje republikanska uređenja i kapitalističku tržišnu logiku. Predstavnička demokratija je oksimoron – zapravo je prerušena oligarhija, koja konzervira staru ideju prirodne i samorazumljive elite.

Nakon što je locirao glavnu neuralgičnu tačku savremenih „demokratija“, Ransijer ide dalje u raskrinkavanju oligarhijskih mehanizama koji održavaju status quo odnosa nejednakosti. Na prvom mestu tu je binarna opozicija javnog i privatnog, gde privatno podrazumeva sferu neograničene slobode da čovek bude ono što „jeste – buržuj “ nasuprot sferi javnog u kome je građanin i gde vladavina prava i institucionalnih zakona tobož čuva javnu sferu od opasnih ličnih interesa egocentričnih pojedinaca.

Demokratija nasuprot tome stremi ka tome da se jednakost u javnoj sferi proširi i na druge oblasti čovekovog života pogotovu na one oblasti zahvaćene kapitalističkom libidalnom ekonomijom koja diktira imperativ neumoljivog bogaćenja. Ovo ransijerovsko čitanje feminističke parole lično je političko proteže se dakle na kritiku koncepta dvojstva čoveka i građanina. „Nezasitost“ demokratije ne ocrtava se u umnožavanju konzumerističkih prohteva, već je to neumerenost u stalnom destabilizovanju granica.

Oslanjajući se na Altiserovu (Louis Althusser) teoriju o državnim aparatima i Burdijeovu (Pierre Bourdieu) kritiku školstva, Ransijer na prvom mestu vidi institucije školstva kao mesta proizvodnje monohromatskih identiteta. Škola i kurikulumi i sami održavaju odnose nejednakosti jer je sama raspodela znanja zapravo raspodela društvenih moći. Za Ransijera, ova „spontanost“ liberalnog diskursa zapravo skriva staru oligarhijsku želju da se otarasi naroda i politike same, time što će se izmestiti u nigdinu neograničene cirkulacije kapitala.

Kako čitati Ransijera u zemljama poput Srbije u kojima je demontiran i sam privid, maska i „podvala“ od institucionalnog sklopa predstavničke demokratije? Nužnošću ogromnog posla građenja funkcionalnih institucija i njihovog paralelnog ojačanja i utvrđivanja alatkama učesničke, participativne demokratije.

Akceleracionizam je opet raznorodni intelektualni pokret koji za početnu poziciju uzima inherentne autodestruktivne tendencije kapitalizma kao nešto što treba ubrzati kako bi se dosegao novi horizont. Njegovu interpretaciju zasnivam na Manifestu za akceleracionističku politiku koji još 2013. objavljuju Nik Srniček i Aleks Viliams.

Oni polaze od tvrdnje da je trideset godina neoliberalizma lišilo političke stranke koje naginju levici radikalne misli, ostavivši ih izgubljenima i bez legitimacije naroda. Najviše što su učinili je povratak kejnzijanskoj ekonomiji, usprkos dokazima da uslovi koji su je omogućili više ne postoje. Kapitalističko „zlatno doba“ počivalo je na premisi proizvodne paradigme urednog fabričkog okvira, gde je (muškim) radnicima omogućena sigurnost i osnovni životni standard u zamenu za celoživotnu zaglupljujuću dosadu i represiju nad društvenim životom. Nije moguće vratiti se fordizmu.

Novi društveni pokreti, jednako su tako nemoćni u stvaranju nove političko-ideološke vizije. Umesto rada na njoj troše ogromnu energiju u direktnodemokratskoj proceduri na štetu strategijske učinkovitosti te često zadobiju oblik neoprimitivističkog lokalizma smatrajući da se nasilju globalnog kapitala može suprotstaviti nezgrapnom i kratkotrajnom „autentičnošću“ neposrednosti u zajedništvu.

Zaboravlja se da esencija kapitalističkog „metabolizma“ zahteva ekonomski rast, polazeći od nužnosti tržišne utakmice.

Njegova neoliberalna matriica ideološki predstavlja samu sebe kao silu kreativnog uništenja koja oslobađa tehnološke i društvene inovacije ubrzavajućim tempom. Napredak, međutim, postaje ograničen unutar okvira koji čine višak vrednosti, rezervna armija rada i slobodno plutajući kapital. Vrednosti nadomestak ili protezu sivilu Tačersko-reganovske deregulacije čini „udobno smeštanje uz bok“ viktorijanskom povratku korenima porodičnih i verskih vrednosti.

KRAJ SERIJALA SLEDEĆE SUBOTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.