Pop koji je jahao samog sebe

Valja nam stoga postaviti zajebano egzistencijalističko pitanje na tragu Hane Arent: Zašto neko ko se predstavlja kao svesavezni duhovni pastir nije ni prdnuo, a kamoli učinio nešto više za ljude što svoje živote rizikuju za zajednicu?

Pokušajmo da odgovorimo na ovo zajebano pitanje. Pod jedan, moguće da svesavezni duhovni pastir čin Dijane Hrke i Milomira Jaćimovića posmatra isključivo teološkim očima, te smatra da je ovakav vid žrtvovanja nepotreban i svetogrdan kad se već Isus, a njegova je žrtva vrhovna, žrtvovao za sve nas izmirivši nas tako s bogom. I mirna Bosna, mirna Bačka, miran episkop bački Irinej.

Uostalom, nije li crkva poodavno propisala kakve vidove duhovnog žrtvovanja odobrava, zašto ne naglasiti da je poslušnost jedan od njih. Ne trebaju crkvi štrajkači glađu ili, ne daj bože, sumanuti tipovi poput Jana Palaha i Jana Zajica što podbunjuju narod, potpiruju vatru (doslovno) i žrtvuju se (još doslovnije) za zajednicu. Pod dva, moguće da pop zvani Porfirije uopšte nije to za šta se izdaje – svesavezni duhovni pastir.

Možemo li uopšte verovati u to da je pop zvani Porfirije neobavešten, lakoveran, možda i glup, te ne shvata ili ne zna da je već duže vremena u bliskom i snishodljivom odnosu sa vođom mafijaške hobotnice, patološkim lažovima, gramzivim kleptomanima, kulovima što zatvaraju pozorišta, premlaćuju studente, urušavaju obrazovni sistem i muljaju sa Trampovim zetom, takođe kulovom, kao i arapskim šeicima, takođe kulovima. Pisac ovih redova ne veruje u to, a vi, ukoliko verujete – izvolite verujte.

To nas, mic po mic, dovodi do škakljive teme i jeftine alegorije iz naslova kolumne, a to je – jahanje popova. Koliko god da se pop zvani Porfirije sam kandidovao za jahanje – a i te kako jeste, uvlačeći se u mafijaška, sociopatska i kulovska dupeta – pisac ovih redova oštro se protivi tome. Iako smo danas skloni da jahanje popova smatramo gnusnim partizanskim izumom, ono nije ništa drugo do jedan vid narodnog odisaja, narodnog izdisaja i sličnih narodnih napada besnila kakvih smo imali kroz istoriju. Najpoznatiji je onaj iz 1887. godine kada je narod, osokoljen radikalskom pobedom na izborima, ubijao, mlatio, bičevao, nabijao na ražnjeve i jahao pripadnike i saradnike svrgnute naprednjačke vlasti. Narodni odisaj potrajao je bezmalo deset godina, završio je sa bezmalo trista mrtvih, a među jahanima je i onomad bilo popova.

Dakle, nisu partizani pali sa planete Aldebaran u Srbiju i počeli, iz čista mira, da jašu naše jadne popove, već smo, mi, Srbi, oduvek voleli da jašemo jedni druge, zvali se mi partizanima, četnicima, radikalima, liberalima, vazalima ili fiškalima. Kao što i dan-danas, mi, Srbi, sa nesmanjenim zadovoljstvom, jašemo jedni druge na ovaj ili onaj način; neverbalno i verbalno se omalovažavajući u saobraćaju, na trotoarima i društvenim mrežama, u dugim redovima pred kasama i šalterima, na televizijskim ekranima, u čekaonicama, učionicama i stanovima. I gurajući naše noseve tamo gde im nije mesto.

U poslednje vreme, cunjajući po bespućima društvenih mreža, neretko nalećem na komentare tipa: taj i taj (pripadnik vladajuće mafijaške hobotnice) dobar je kandidat za jahanje. Pop zvani Porfirije mora biti svestan da se neki od tih i takvih komentara odnose i na njega. S obzirom da nam sposobnost samoregulacije nije jača strana, a pravna država i pravosuđe su nam sve samo ne pravna država i pravosuđe, ne čudi da odisaj tražimo u doslovnom jahanju onih što nas jašu na bezbroj drugih načina.

Međutim, čineći to što čine, jašući nas i uvlačeći se u mafijaška, sociopatska i kulovska dupeta, svesavezni duhovni pastir i njemu slični uveliko su pali na samo dno, te su zajahali i jašu sami sebe. Budemo li ih, mi, dodatno jahali, samo ćemo od jahača napraviti jahanog, od nitkova žrtvu, od kulova mučenika, što je, inače, podmukla želja mnogih nitkova i kulova. Svu energiju valja nam, stoga, preusmeriti u građenje pravne države i pravosudnog sistema što će imati snage da se obračuna sa mafijaškim hobotnicama, nitkovima i kulovima.

Ali, pravna država neće pasti u Srbiju s Aldebarana, niti će nam, putem Volta, biti dostavljena na kućne adrese iz Evropske unije. Njena izgradnja iziskivaće od svakog ponaosob žrtvovanje u korist zajednice; makar delimično opiranje muljačini, podmetačini, mitomaniji, potkupljivanju, zameni teza, traženju veza, kao i traženju kojekakvih paranormalnih opravdanja za sva navedena postupanja, inače, omiljenoj kulovskoj umnoj disciplini.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.