Čim čujem da se govori o kulturi, potežem pištolj

Izjave nacističkog prasca, Jozefa Gebelsa, prisetih se gledajući vatreni televizijski nastup jednog od poglavičinih doglavica zvanog Čovek zvani bizon. Sedeći u studiju idiotske televizije, preko puta teškog idiota, Čovek zvani bizon osu strele, drvlje i kamenje na glumce i radnike u kulturi, nazivajući ih snobovskim i nebitnim delom društva čije svinjarije plaća država. Samo je falilo da potegne pištolj, te da, u odsustvu glumaca i radnika u kulturi, vidno iznerviran, ustreli voditeljku, inače teškog idiota. Što bi idiotskoj televiziji rejtinge gledanosti vinulo do neslućenih visina.

Vratimo se Umbertu Eku i eseju „Večni fašizam“. Eko piše doslovce ovako: „Kultura je sumnjiva u onoj meri u kojoj biva poistovećena sa kritičkim stavovima. Od izjave pripisane Gebelsu do česte upotrebe izraza kao što su ‘prokleti intelektualci’, ‘jajoglavi’, ‘radikalni snobovi’, ‘univerziteti kao leglo komunista’, sumnjičavost spram sveta intelektualaca uvek je bila simptom Ur-fašizma. Zvanični intelektualci fašizma uglavnom su bili zaokupljeni optužbama koje su upućivali na račun moderne kulture i liberalne inteligencije zbog napuštanja tradicionalnih vrednosti.“

Teško da bismo, u nekim plemenitijim okolnostima od ovdašnjih, Čoveka zvanog bizon mogli nazvati intelektualcem, ali on suštinski jeste zvanični intelektualac našeg režima. I to je, pomirimo se s tim, najbolje što oni mogu da ponude. Uz ostale zvanične režimske intelektualce poput Bokana, Dejana Vuka, Ive Štrljić, Lidije Vukićević.

Iako zvanično ne pripada režimskom plemenu, nije zgoreg, primera radi, pomenuti nezavisnu intelektualku i ženskog Momu Kapora – Mirjanu Bobić Mojsilović. Jedna od glavnih njenih delatnosti, pored proizvođenja putopisne emisije za režimske televizije, jeste izigravanje raspištoljenog boema, to jest Mome Kapora, i zastrašivanje naroda Evropskom unijom.

Tvrdi ženski Momo Kapor godinama unazad da je Evropska zajednica picnuti koncentracioni logor, te da nas, usudimo li se da kročimo tamo, očekuju zabrane pušenja, običnih sijalica, krivih krastavaca, rakije, ajvara, čvaraka, ali i sijaset birokratskih, pederskih i pedofilskih zavera. Nije zgoreg pomenuti i da će, usred tog paranoidnog narodnjačkog laprdanja, ženski Momo Kapor objaviti knjigu po porudžbini jedne od najvećih korporacija „Filip Moris“, poznate i po zataškivanju afere da su devedesetih proizvodili cigarete u jednoj od zgrada koncentracionog logora Aušvic.

Umberto Eko dalje piše doslovce ovako: „Kritički duh stvara razlike, a razlike su znak modernog vremena. U modernoj kulturi, naučna zajednica smatra da je neslaganje oko nekih pitanja instrument za razvijanje i širenje znanja. Za Ur-fašizam, neslaganje je izdaja. Neslaganje je osim toga i znak različitosti. Ur-fašizam raste i traži potvrdu koristeći i pojačavajući prirodan strah od drugačijeg.

Prva strela koju upućuje jedan fašistički ili preuranjeno fašistički pokret je strela koja poziva protiv uljeza. Onima koji nemaju nikakav društveni identitet, Ur-fašizam poručuje da je njihova jedina prednost ona najrasprostranjenija: rođeni su u istoj zemlji. To je poreklo ‘nacionalizma’. Osim toga, samo neprijatelji mogu dati identitet naciji. I tako, u korenu psihologije Ur-fašizma leži opsednutost zaverom, po mogućstvu međunarodnom. Sledbenici treba da se osećaju kao da su pod opsadom.“ Na tome se, uostalom, zasniva cela paraideologija našeg benavog poglavice, i mnogih naših poglavica. Poglavičine brojne doglavice, poput Čoveka zvanog bizon, tek su kukavni narodnjački takmaci u disciplini istosti. Zlokobna pačija škola.

Eko piše doslovce i ovo: „Ur-fašizam se zasniva na ‘kvalitativnom populizmu’. U demokratiji građani uživaju individualna prava, ali celokupno građanstvo ima politički uticaj samo s kvantitativne tačke gledišta (poštuju se odluke većine). Za Ur-fašizam pojedinci kao takvi nemaju prava, a ‘narod’ je zamišljen kao kvalitet, monolitan entitet koji izražava ‘zajedničku volju’. Budući da nijedan kvantitet ljudskih bića ne može imati zajedničku volju, vođa pretenduje da bude njihov tumač. Pošto su izgubili svoju moć ovlašćivanja, građani ne delaju, samo su pozvani pars pro toto da igraju ulogu naroda. I tako je narod samo pozorišna iluzija.“

Pisanije Umberta Eka, pak, nagnalo me je da se prisetim reditelja i pisca čudnovatih razmera, Živojina Pavlovića, te njegove ogorčenosti zloupotrebom reči narod, a zbog koje se išlo u tolika krvarenja, pljačkanja i benavljenja. Stoga, kad sam već započeo izjavom nacističkog prasca, red je da završim daleko mudrijim Pavlovićevim rečima: „Kad čujem reč narod, uhvatim se za ku.ac.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.