Stanje srpskih vodovoda i problemi koje moramo da rešimo

Srbija zahvata 711 miliona kubnih metara vode godišnje, a do korisnika stigne svega 445 miliona. Negde između toga nestaje 266 miliona kubnih metara, otprilike onoliko koliko godišnje potroše Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac zajedno. U procentima, to je između 37% (RZS metodologija) i 43% (IWA metodologija koju koristi Ministarstvo građevinarstva).

Razlika potiče iz načina računanja, ali suština je ista: gotovo polovina svega što se zahvati nikad ne stigne do slavine. Situacija se ne popravlja. Procenat gubitaka raste neprekidno od 2009. godine, a ubrzano od 2014.

Raspon između gradova je dramatičan. Beograd ne prihoduje 38,8% vode, Novi Sad 31,2%, Kragujevac 42,7%, Niš 46,1%. U Novom Pazaru gubici su 63,9%, u Zaječaru 56,3%, u Valjevu 55,3%, u Ljigu 68,9%. U opštini Priboj nefakturisana voda dostiže skoro 80%, u Malom Zvorniku 68,9%. Ovi javno dostupni podaci variraju iz godine u godinu, pa zato mogu biti osporeni, te ovde imaju samo indikativnu svrhu.

Državna revizorska institucija sprovela je 2025. godine reviziju tri preduzeća sa gubicima iznad 50%, Jagodina, Zaječar i Smederevo. Zaključak je bio nedvosmislen: nijedno od tri preduzeća nema sveobuhvatan plan za smanjenje gubitaka, niti definisane merljive pokazatelje uspešnosti. Samo jedno od tri preduzeća primenjuje aktivne mere dok ostala reaguju isključivo posle havarije. Jedini vodovod u Srbiji koji ima formalnu strategiju smanjenja gubitaka sa akcionim planom je JKP

Beogradski vodovod i kanalizacija, koje je taj dokument objavilo u februaru 2025.

Uzroci gubitaka su tehničke i komercijalne prirode. Ukratko, tehnički – curenje iz dotrajalih cevi i priključaka, komercijalni – nelegalni priključci i neispravni i neovereni vodomeri. Ali suštinski uzrok je finansijski. Vodovodnim preduzećima se ekonomski ne isplati da ulažu u smanjenje gubitaka, jer je cena vode toliko niska da bi sačuvana voda bila svega 10 do 15% jeftinija od novozahvaćene. Podsticaj za investiciju ne postoji.

Polazna premisa je da cene vode jesu niske. Prosečna tarifa za domaćinstva (voda i kanalizacija) iznosi oko 185 dinara po kubnom metru u 2026. godini, uz velike razlike između gradova, od 130 do preko 240 dinara. Svetska banka je procenila da ekonomska cena vode, koja bi pokrila troškove proizvodnje, održavanja i investicija, iznosi oko 1,35 evra po kubnom metru, što je višestruko više od aktuelnih tarifa u većini srpskih gradova. Tarife određuju lokalne samouprave bez ikakvog nezavisnog regulatornog nadzora, i drže ih politički nisko.

Direktna posledica je strukturno neodrživa finansijska situacija: ulaganja u investiciono održavanje sistema su godinama ispod iznosa amortizacije. Sistem se urušava brže nego što se obnavlja. Sopstvenih sredstava za investicije gotovo da nema, a sektor sve više zavisi od donacija i kredita međunarodnih finansijskih institucija — EBRD, EIB, KfW, Svetske banke.

Posebno teška situacija je sa otpadnim vodama. Više od 70% opština u Srbiji nema nijedno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Svega 15 do 20% otpadnih voda se prečišćava pre ispuštanja u reke. Beograd, Novi Sad i Niš, gradovi u kojima živi oko trećina stanovništva Srbije, direktno ispuštaju kanalizaciju u vodotokove.

Ovaj deficit nije samo ekološki problem, nego i jedan od najtežih izazova u procesu pristupanja EU u okviru Poglavlja 27 o zaštiti životne sredine.

Problem je i sam kvalitet podataka kojim raspolaže sektor. UTVSI (Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo), koje godišnje prikuplja i obrađuje podatke o radu svih vodovoda za Ministarstvo građevinarstva, svake godine beleži da preduzeća često ne raspolažu ažurnim podacima o sopstvenoj mreži i imovini, da su tehničke i komercijalne baze podataka nepovezane, a da deo preduzeća dostavlja netačne odgovore ili odbija da ispravi greške. Jedne godine čak 20 jedinica lokalne samouprave nije dostavilo podatke, a 4 preduzeća su odbila da isprave upitnik. Bez pouzdanih podataka nema upravljanja, a bez upravljanja nema poboljšanja.

Šta je regulator i zašto ga nema u Srbiji?

Sektor vodosnabdevanja je po definiciji prirodni monopol. Korisnik nema mogućnost izbora, ne može promeniti vodovod kao što može promeniti mobilnog operatera. Tamo gde nema tržišne konkurencije, nema ni tržišnog pritiska na efikasnost, kvalitet i cenu. Upravo zato je u razvijenim sistemima uveden nezavisni ekonomski regulator — institucija koja preuzima ulogu tržišta tamo gde tržište ne može da funkcioniše.

U Evropi danas postoji organizacija WAREG (Udruženje evropskih regulatora u sektoru vode i otpadnih voda), koja obuhvata 25 članova i 5 posmatrača, nezavisnih regulatornih tela iz evropskih zemalja. Svaki od njih obavlja suštinski iste funkcije: reguliše tarife, prati performanse preduzeća, štiti potrošače i obezbeđuje da investicije budu planirane i sprovedene.

Najstariji i najpoznatiji primer je britanski OFWAT, osnovan 1989. Njegov osnovni mehanizam je tzv. „price review“, odnosno ciklični pregled svakih pet godina.

Vodovodna preduzeća podnose petogodišnje poslovne planove šta planiraju da investiraju, kojim tempom, uz kakav kvalitet usluge. OFWAT te planove razmatra, odobrava ili koriguje, i na osnovu toga određuje maksimalne tarife koje preduzeće može da naplati korisnicima u narednih pet godina. Ako preduzeće ne ispuni obećane performanse, vraća novac korisnicima kroz niže račune. Sistem nagrada i kazni je automatski. U decembru 2024. OFWAT je za period 2025-2030. odobrio investicioni program od 104 milijarde funti, uz prosečni rast računa od 31 funte godišnje.

Rumunija je primer koji je relevantniji za srpski kontekst. ANRSC, rumunski regulatorni organ za komunalne usluge, postoji godinama kao nezavisno telo. Svaka tarifa u sektoru vode mora da prođe kroz ANRSC odobrenje tako što lokalna samouprava predlaže, ali ne može sama da odlučuje. Tarife se postavljaju na osnovu petogodišnjih poslovnih planova i moraju da obezbede pokriće svih troškova, uključujući investicioni deo.

Rezultat: u Rumuniji su tarife rasle postepeno, ali sistematski, a prihodi od vode su u realnom smislu porasli sa oko 400 miliona dolara 1994. na oko 1,4 milijarde dolara 2011. što je omogućilo masovnu modernizaciju infrastrukture, uz učešće EBRD-a.

Bugarska ima EWRC (Komisija za energetiku i vodu), koja reguliše i energetski i vodovodni sektor. Kada su u avgustu 2025. nastali problemi sa vodosnabdevanjem u više bugarskih regiona, EWRC je odmah pokrenula inspekcije svih 28 regionalnih operatera, zatražila detaljne podatke o gubicima i planovima smanjenja, i pratila realizaciju na nedeljnom nivou. Postoji odgovornost prema konkretnoj instituciji, a ne samo prema lokalnoj skupštini.

Albanija ima Water Regulatory Authority (WRA) od 1996. godine. Dakle, zemlja koja je u svim parametrima ispod srpskog nivoa razvoja ima nezavisnog regulatora već tri decenije.

Šta regulator konkretno radi? Na osnovu prakse zemalja WAREG mreže, to su: odobravanje ili odbijanje tarifa; utvrđivanje metodologije za obračun troškova i dozvoljenog prinosa; praćenje tehničkih i komercijalnih performansi (gubici vode, kontinuitet snabdevanja, kvalitet vode, reakcija na havarije); benchmarking — poređenje performansi između preduzeća; rešavanje potrošačkih pritužbi koje preduzeća ne reše; odobravanje petogodišnjih investicionih planova; i praćenje da li se investicije zaista realizuju.

Nasuprot tome u Srbiji tarife određuju lokalne skupštine, bez stručnog kapaciteta, bez metodologije troškova, bez investicionog plana, i sa direktnim političkim interesom da cene budu što niže. Regulator tu političku logiku zamenjuje ekonomskom: tarifa mora da pokrije troškove, da obezbedi sredstva za investicije i da bude pristupačna za korisnika, ali ne arbitrarno niska.

EU je finansirala projekat reforme sektora vodnih usluga u Srbiji, čiji je rezultat bio, između ostalog, priprema nacrta Zakona o regulaciji cena komunalnih vodnih usluga, prvog koraka ka uspostavljanju regulatornog okvira. Taj nacrt postoji, ali zakon do danas nije usvojen.

Prema podacima Udruženja vodovoda iz oktobra 2025, sva anketirana preduzeća iskazala su potrebu za povećanjem cena za snabdevanje vodom u proseku 17%, a za odvođenje i prečišćavanje otpadnih voda u proseku čak 42%. Istovremeno, Udruženje napominje da bi povećanje cene vode od 17% značilo račun za tročlanu porodicu od oko 1.500 dinara mesečno, svega 1,5% prosečne neto plate, što je ispod gornje granice pristupačnosti od 3% koju sugeriše Metodologija Stalne konferencije gradova i opština. Dakle, ima prostora za rast tarifa, a da korisnici ostanu zaštićeni, ali bez regulatora koji bi tu metodologiju primenio, cene ostaju zamrznute iz lokalnih političkih razloga.

Najvažnije pitanje – ko da finansira razvoj sektora?

Čak i kada bi regulator radio savršeno, čak i kada bi svi vodovodi imali racionalne tarife i čak i kada bi se gubici značajno smanjili, većina vodovoda u Srbiji i dalje ne bi mogla iz sopstvenih prihoda da finansira izgradnju novih izvorišta, fabrike vode, magistralne cevovode, regionalne sisteme ili postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

To nije posledica lošeg upravljanja, već prirode samog sektora.

Vodovodi su projektovani da održavaju sistem i obnavljaju manji deo infrastrukture iz tekućih prihoda. Međutim, kapitalni investicioni ciklusi u sektoru voda mere se desetinama i stotinama miliona evra, dok se njihova otplata proteže na više decenija. Nijedan lokalni budžet, osim možda nekoliko najvećih gradova, nema kapacitet za takve investicije, a još manje ga imaju sama komunalna preduzeća.

Zbog toga je pogrešno očekivati da će problem biti rešen isključivo povećanjem cena vode. Viša tarifa može doprineti boljem održavanju sistema, povećanju stope obnove mreže ili unapređenju operativne efikasnosti, ali ne može sama po sebi finansirati razvojne potrebe sektora. Kada bi se kompletan investicioni teret prebacio na korisnike kroz cenu vode, rezultat bi bile socijalno neprihvatljive tarife i ozbiljni problemi oko priuštivosti usluge.

Upravo zato u većini razvijenih evropskih zemalja najveće investicije u sektoru voda nisu finansirane isključivo iz računa građana. One se finansiraju kombinacijom državnih sredstava, razvojnih fondova, međunarodnih finansijskih institucija i dugoročnih kreditnih aranžmana čija otplata traje decenijama. Razlika je u tome što takve investicije nisu prepuštene pojedinačnim lokalnim inicijativama, već predstavljaju deo nacionalne razvojne politike.

Tu se regulator i država prirodno spajaju u jedinstven sistem.

Država mora ostati nosilac strateških investicija, jer jedino ona raspolaže fiskalnim kapacitetom, kreditnim rejtingom i institucionalnom snagom potrebnom za razvoj sektora. Regulator, sa druge strane, treba da obezbedi da se ta sredstva usmeravaju tamo gde daju najveći efekat za građane i životnu sredinu. Drugim rečima, država obezbeđuje novac, a regulator obezbeđuje racionalnost njegovog korišćenja.

Takav model omogućava da se investicione odluke ne donose na osnovu političke vidljivosti pojedinih projekata, već na osnovu objektivnih pokazatelja: stanja mreže, gubitaka vode, stepena priključenosti stanovništva, kvaliteta usluge, ekoloških rizika i spremnosti projekata za realizaciju.

Tek kada se uspostavi ovakav odnos između države kao investitora i regulatora kao čuvara performansi sistema, može se govoriti o dugoročno održivom modelu razvoja sektora voda. U suprotnom, Srbija će nastaviti da se kreće između dva podjednako loša rešenja: s jedne strane politički niskih cena koje onemogućavaju razvoj sistema, a s druge povremenih investicionih talasa bez jasnog mehanizma za određivanje prioriteta i merenje rezultata.

Upravo zato pitanje vode nije samo komunalno, finansijsko, tehničko ili ekološko pitanje. Ono je pre svega pitanje institucionalnog uređenja države i njene sposobnosti da dugoročno planira, finansira i upravlja jednim od najvažnijih javnih sistema od kojih zavise zdravlje stanovništva, zaštita životne sredine i ukupni kvalitet života. I još jednom da ponovimo naučenu lekciju iz Evrope: vodosnabdevanje mora ostati u javnom vlasništvu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.