„Ne moramo više nikom da se dopadamo“: Rajko Grlić i Goran Marković o knjigama, filmovima i tragovima koje vreme ostavlja

O zbirci kolumni s portala „Velike priče“ koja, kroz priče o filmu, umetnosti, aktuelnim događajima i životu uopšte, predstavlja politički aktuelno i vrlo precizno svedočanstvo o vremenu u kojem živimo, pored autora, govorio je i urednik Nedeljnika Veljko Lalić, koji je i zaslužan za javno dopisivanje dvojice reditelja.

„Velika mi je čast što su Goran i Rajko pisali za ’Velike priče’“, rekao je na početku razgovora o knjizi Veljko Lalić.

„Bilo je dosta lako nagovoriti ih. Bili smo na premijeri Rajkovog filma u Domu sindikata u jako dobrom društvu, sa Antom Tomićem i Borisom Isakovićem, tako da sam iskoristio to da napravimo jedan ozbiljan pritisak na Rajka. Priprema je posle trajala duže. Mislim da će ova knjiga u budućnosti imati vrednost koju mi danas, možda, i ne osećamo. Ja sam ovaj rukopis čitao tri puta – bio sam u mejlovima tokom njihove prepiske, pa sam pripremao te tekstove za štampu, onda sam ih čitao i na sajtu – i stvarno predstavljaju svedočanstvo prvog reda i za istoričare. Videćete da ovde ima toliko istorije, toliko politike, toliko umetnosti, storitelinga, veoma dobrih priča. Mislim da ćemo vrlo brzo shvatiti da je ovo vrlo dragocena knjiga dvojice režisera sa najboljim CV-jevima. Mnogo mi je žao što se to dopisivanje prekinulo. Ali videćemo kako ćemo da prođemo ovde, iako nam fali Ante, ali mislim da ima šanse da se dopisivanje nastavi.“

Rajko Grlić priznaje da mu je u početku bilo neobično da se javno dopisuje sa dobrim prijateljem.

„Prva reakcija je bila ‘ne, hvala‘, jer kako da nekoga sa strane zadovoljiš, a da pritom imaš intimni odnos sa čovekom sa kojim treba javno da se dopisuješ. Mi se znamo preko 60 godina, tako da je prvo bilo teško sročiti balans u glavi. Ali Veljko je igrao na naš starački ego. To je najlakša igra na svetu. Ubodeš u ego i kažeš ‘ti bi to mogao‘ i onda je ego popustio pred razumom. Mislim da je najteže bilo naći ton, jer je to s jedne strane intimno dopisivanje, s druge strane egzibicionizam. Ideš u park, i gol si, i pokazuješ se ispod kaputa. To su dve potpuno suprotne kategorije i nama je najteže bilo u prvim pismima naći omjer privatnog i javnog. Kad smo to jednom našli, ja sam volio to pisat‘, volio sam to čitat‘. Činilo se da odjednom ima nekog smisla da bilježimo prostor i vrijeme oko sebe.“

Goran Marković se složio sa prijateljem u vezi sa teškoćama oko pronalaženja prave mere između javnog i privatnog.

„Ako hoćete da to bude javno, onda ste uvek uštogljeni raznim obzirima i obavezama – da to bude pismeno, gramatički u redu, stilski dobro, ali to nije ono što vi pišete prijatelju, tada vas baš briga za stil ili gramatiku. Mislim da smo mi to prevazišli i da je ostao lični nivo, a da smo opet zahvatili neke stvari koje su opšte i koje nas se tiču. Pogotovo nas dvojica imamo jedan vrlo čudan, dobar, divan odnos, a to je da nas ne spaja uopšte film, ne spaja nas estetika, nas najviše spaja etika. Šezdeset godina smo na istoj strani, borimo se za iste stvari. On mene podržava u poslednjem periodu i to je najvažnija dimenzija našeg odnosa i mislim da se to u knjizi dosta dobro vidi.“

Urednik Nedeljnika je istakao da se u pismima izuzetno dobro oseća i to da smo mi jedno podneblje.

„Goranovo i Rajkovo dopisivanje je ubedljivo najčitanije, imamo te podatke. Goran mi je ispričao kako je to u stvari sve neki storiteling i kako mi svi pričamo priče na različite načine, ali ja zaista sada najviše cenim taj njihov posao, film. Kod Rajka se, u tom segmentu priča iz Ohaja, vidi da niko nije napustio svoju zemlju i podneblje, svi govorimo istim jezikom – 30 miliona ljudi u svetu danas može da razume srpsko-hrvatski jezik, nemamo veći resurs od jezika.“

Pričajući o knjizi, Goran Marković i Rajko Grlić ispričali su i mnogo anegdota o filmu i literaturi. Saznali smo, između ostalog, kako danas odgovaraju na pitanje o smislu stvaranja i šta smatraju svojim najvećim blagom kada je u pitanju karijera kojoj su posvetili život.

„U jednoj riječi – život sam proveo igrajući se“, rekao je Rajko. „To je vjerojatno najveća vrijednost koju sam mogao zaraditi. Od petnaeste godine, kada sam napravio prvi film, uspio sam živiti i za i od igre. Nema veće sreće i veće slobode. A onda smo došli u ove pozne, nepristojne godine i, u tome je i vrijednost ove knjige, mi se više nikom ne moramo dopasti. Imamo neke svoje živote i pustili smo neke rečenice iz sebe, koje se ne boje da bi mogle biti krivo shvaćene. Ta neka sloboda koju sebi možemo priuštiti kroz pisanu riječ je vjerojatno najveća vrednost ove knjižice. Ja mislim da je knjiga vrijednija od onog tjednog pisanja, ima neki ritam koji je dobar – toplo-hladno, crno-bijelo“, rekao je Grlić, a Goran Marković se na to nadovezao:

„Ja sam se celog života plašio literature i uvek sam govorio glumcima: ’Nemojte, to je tako teatralno ili literarno’. Nisam verovao u literaturu, uvek sam verovao u kinematografski izraz. I tokom rada sam došao do zaključka da je za lik ili za glumca mnogo važnije da sakriva šta oseća nego da pokazuje i to je vrlo bitno zato što postoje mnogi glumci koji pokazuju osećanja, a ljudi retko pokazuju osećanja. Kad sam to otkrio, prebacio sam se na opise same akcije, događaja, a manje na osećanja koja je trebalo da iza toga stoje. A u literaturi vi možete mnogo više da govorite o osećanjima ljudi, štaviše. I ja nikad nisam verovao da mogu da napišem nešto, jer sam smatrao da je literatura nešto neprijateljsko prema filmu. Ali kako je izašlo nekoliko tih mojih knjižica, počeo sam da cenim reči i utvrdio sam da su u našem filmskom poslu reči isto tako važne i sve vreme morate da zapisujete stvari. Rajko mi je rekao da on u telefon zapisuje kad mu nešto padne na pamet. Reči su važne i one postaju scenario. Vi pripremate film, razgovarate sa glumcima i sve to ulazi u knjigu snimanja i na kraju se ceo film nalazi u rečima. Nije rečeno da filmu ne trebaju reči. Naprotiv. Tako da sam se ja pomirio sa literaturom i sa idejom da bih i ja mogao nešto da napišem u tom neprijateljskom žanru i onda sam napisao tih nekoliko knjižica koje su isto imale uticaja na ono što sam dotle ja osećao. Vrlo mi je bitno bilo.“

Filmovi su najbolji zapisi o vremenu, rekao je dalje Goran Marković.

„Kad gledate jedan film, vi posmatrate kako su ljudi bili obučeni, kako su se izražavali, kako su se ponašali, kakav im je bio govor, koje rečenične konstrukcije su upotrebljavali, kako su izgledali gradovi. Filmovi su najbolji zapis o vremenu u kojem su nastali, bez obzira na umetnički aspekt stvari. Još ako filmovi funkcionišu i dalje, ako drugi nivo, umetnički, još uvek radi, onda je to vrlo dragoceno. Tako da su filmovi vrlo bitni za belešku o vremenu u kojem su nastali.“

Rajko se složio sa prijateljem.

„Ja mislim da je za neke arheologe vremena jednog dana film najbolji izvor o tome kako su, recimo, 1947. ljudi hodali, kako su bili obučeni, šta su jeli. Celi taj sloj stvarnosti koji filmovi donose ostaje kao talog vremena koji se dâ čitati. U Hrvatskoj ne restauriraju filmove, to je jedina država od bivših jugoslovenskih država koja ne restaurira filmove. Mislim da je neki potajni, svjesni ili nesvjesni cilj da se to vreme uništi, jer se onda lakše manipulira. Filmovi su pečati vremena kojima ne možete manipulirati, oni jednog dana postanu dokumentarci. Svaki igrani hoće biti dokumentarac, vrijeme ga pretvara u dokument, bio on dobar ili loš. Filmovi su opake stvari, oni ostavljaju tragove ne samo na nama koji smo ih radili nego tragove o vremenu u kojima smo ih radili, a i Goran i ja smo svoje junake umakali u to vrijeme i prostor. Činilo nam se da ti ljudi ne mogu živjeti u zraku, te su oni stalno imali neki sukob sa sredinom, prostorom i vremenom, tako da je film beskonačno važan bio. A mi smo imali sreću da smo živjeli u vremenu u kom je on i zaista bio važan. Jer, on više nije važan, umire, nestaje“.

Knjigu „Jesi li snimio ovo?“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu Lagune