INTERVJU Vesna Perunović, srpsko-kanadska umetnica: Otpor ne vidim kao jednokratan čin pobune, već kao kontinuiranu praksu očuvanja ljudskosti

Pozicija „između“, karakteristična za praksu Vesne Perunović, predstavlja jedno od ključnih polazišta njenog rada. Kao srpsko-kanadska umetnica, ona decenijama stvara između različitih geografskih, kulturnih i društvenih sredina, istražujući odnose između pripadanja i izmeštenosti, kontinuiteta i promene.

Polazeći od tema koje otvara izložba, kustoskinje su izdvojile niz pojmova koji predstavljaju važne tačke u umetničkom istraživanju Vesne Perunović. Kroz ovu formu razgovora otvara se prostor da umetnica približi procese mišljenja i stvaranja koji oblikuju njen rad.

–  Metod otpora:

Metod otpora za mene nije nužno glasni politički aktivizam niti otvorena konfrontacija. Češće ga prepoznajem u svakodnevnim postupcima kojima gradimo integritet, dostojanstvo i povezanost sa sobom i drugima. U vremenu ubrzanog života i stalnih pritisaka, činovi usporavanja, brige, stvaranja i negovanja odnosa postaju tihi oblici otpora.

Otpor zato ne vidim kao jednokratan čin pobune, već kao kontinuiranu praksu očuvanja ljudskosti. U okviru izložbe Metod u ludilu, on se odnosi na načine na koje se suočavamo sa neizvesnošću, promenama i gubitkom kontrole. Kroz male rituale, ponavljanja i svakodnevne gestove istražujem mogućnosti opstanka, nade i povezivanja u svetu koji često deluje haotično i iracionalno.

– Migracija – kretanje – pripadanje: 

Migracija je za mene mnogo više od promene mesta boravka. Odlazak iz Srbije u Kanadu 1988. godine bio je transformativno iskustvo koje je oblikovalo moj pogled na svet i umetničku praksu. Iz tog iskustva proizlazi i pojam kretanja, koje shvatam kao stalni proces promene, prilagođavanja i preispitivanja sopstvenog mesta u svetu.

Pripadanje je najsloženiji od ova tri pojma. Ono je najmanje vezano za konkretno mesto ili identitet. Za mene je ono više vezano za odnose, ljude, zajednice, i iskustva koja gradimo tokom života.

U mom radu migracija, kretanje i pripadanje neraskidivo su povezani i otvaraju pitanja identiteta, granica, zajedništva i mogućnosti stvaranja novih prostora pripadanja. Migracija pokreće kretanje, kretanje menja razumevanje pripadanja, a potraga za pripadanjem često postaje glavni razlog zbog koga se kretanje nastavlja.

-Briga – solidarnost – odgovornost: 

Ovi pojmovi predstavljaju jednu od ključnih osovina mog rada i blisko su povezani sa ženskom paradigmom. U vremenu koje podstiče individualizam i otuđenje, brigu doživljavam kao društvenu i političku praksu zasnovanu na empatiji, međusobnoj povezanosti i odgovornosti. Iz takvog razumevanja prirodno proizlazi i solidarnost – svest da su naši životi isprepleteni i da zajedno oblikujemo svet koji delimo.
U izložbi Metod u ludilu ove ideje prisutne su kroz fragilne materijale, ručni i telesn igest i postupke koji zahtevaju vreme, pažnju i posvećenost. Takvi gestovi vraćaju vrednost onome što je često nevidljivo ili potcenjeno i ukazuju na važnost negovanja odnosa i zajedništva.

Video rad A Sudden Appearance of Many Marys dodatno razvija ovu temu kroz gestove brige, rada i ženskog prisustva, istovremeno preispitujući stereotipe o ženskom iskustvu i ukazujući na istorijski potiskivanu ulogu žena u društvenom i političkom životu.

– Političnost gesta: 

Svaki gest nosi određenu političku dimenziju. Način na koji živimo, odnosimo se prema drugima i koristimo svoje vreme i pažnju odražava vrednosti koje zastupamo.

U mojoj praksi važni su mali gestovi – povezivanje, popravljanje, ponavljanje i transformacija svakodnevnih materijala. Njihova politička snaga leži upravo u tome što se suprotstavljaju kulturi brzine, i spektakla. U radu Us and Them, hiljade povezanih plastičnih vezica grade monumentalnu strukturu nalik bodljikavoj žici obavijenoj oko trodimenzionalne svastike, pokazujući kako se iz naizgled malih postupaka mogu oblikovati moćni društveni simboli.

U okviru izložbe Metod u ludilu, političnost se ne pojavljuje kao direktna poruka, već kao poziv na promišljane, dijalog, brigu i povezivanje. Za mene je jedna od najvažnijih političkih snaga umetnosti je budjenje svesti i otvoranje prostora za refleksiju i drugačije sagledavanje sveta.

– Tragovi– materijalnost – sećanje: 

Ovi pojmovi su važni za moj rad jer verujem da materijal pamti. Predmeti, tkanine, papiri i svakodnevni objekti nose tragove vremena, upotrebe i ljudskog prisustva. Intrigiraju me baš ti slojevi značenja koji se talože tokom vremena.

Materijali koje koristim u svojim radovima su često krhki i skromni- na njima tragovi habanja, popravljanja i transformacije postaju nosioci priče. Život između različitih zemalja i kulturnih konteksta, postavlja pitanje kako se sećanja prenose, i na koji način gradimo osećaj kontinuiteta uprkos promenama.

U izložbi Metod u ludilu tragovi su svedočanstva vremena, posvećenosti i prisustva. Kroz njih istražujem gubitak, traumu i kontinuitet — sve ono što oblikuje naše živote, ostavlja tragove ali nije uvek vidljivo na površini.

–  Izolacija – zajedništvo – povezanost: 

Ova tri pojma vidim kao stanja između kojih se savremeni čovek neprestano kreće. Iako smo tehnološki povezaniji nego ikada, usamljenost i otuđenost je sve veći problem. Ta tenzija između razdvojenosti i povezivanja prisutna je u velikom delu mog rada.

Iskustvo migracije stavlja u prvi plan pitanja pripadanja, gubitka i stvaranja novih veza, takodje promišlja kako ljudi grade odnose uprkos udaljenostima, razlikama i granicama, i koliko su te veze održive.

U izložbi Metod u ludilu povezanost nije samo tema već i princip rada. Kroz povezivanje materijala, fragmenata i prostornih elemenata istražujem međuzavisnost i mogućnost zajedništva. Rad kao što je Mending Broken China ukazuje na to da se nove celine mogu graditi spajanjem fragmenata i lomova. U vremenu rastuće polarizacije, negovanje povezanosti i zajedništva postaje najvažniji vid otpora.

– Popravka – obnova – svedočenje: 

To su pojmovi koji su blisko povezani sa načinom na koji razmišljam o umetnosti i životu. Postavlja se pitanje šta ostaje nakon lomova, trauma i gubitaka. Kako nastavljamo dalje i šta možemo da naučimo iz procesa popravljanja?

Iskustvo migracije i života između različitih mesta vodi direktno u to razmišljanje. Svaka promena zahteva neku vrstu obnove — stvaranje novih odnosa, novih oslonaca i novih načina razumevanja sebe i sveta u kome živimo.

Tu je ključno svedočenje. Verujem da umetnost može da sačuva iskustva, sećanja i male ljudske priče koje često ostaju van zvaničnih istorija. Jedan od radova na izložbi, Unbound, govori upravo o tome. Stranice nekada povezane u celinu oslobođene su poveza i postavljene tako da istovremeno pripadaju zidu i prostoru, eksponirajući tragove dugotrajnog, meditativnog beleženja.

U okviru izložbe Metod u ludilu, popravka, obnova i svedočenje su različiti oblici otpornosti —istrajavanja i potrage za smislom, uprkos gubicima, haosu i neizvesnosti.