Populizam u vanrednom stanju 1

Sve što sam do sada čuo i pročitao o tome kako se drugi nose sa ovom krizom, uključiv i neposredan razgovor s kolegom i prijateljem iz Italije, pokazuje da nema mnogo bolje odbrane od discipline niti efikasnijeg oružja od razvijene građanske svesti.

Kako neko reče, najteže je tamo gde se ljudi nisu na pravi način i u pravo vreme (dovoljno) uplašili.

Zato sam sklon da i najstrože mere prihvatim bez mnogo gunđanja i da pritom sve drugo što traži kritiku ovih na vlasti sada postavim na (daleko) drugo mesto po važnosti.

Iskreno, ne vidim u čemu bi to u ovoj borbi bio uspešniji i neki od prethodnih režima.

Verujem da bi se drugima teško dogodio dr Nestorović, posebno ne njegovo naknadno „vađenje“ koje je najmanje za red veličine bilo gluplje i nedostojnije od one primarno izrečene budalaštine, ali mi nešto govori da bi to bila i najbitnija razlika.

Svaka srpska vlast našla bi već neki svoj razlog da zakasni i sve bi manje-više bilo kao i sada.

Ipak, čak i onima koji prihvataju da borba protiv virusa stvarno zahteva ovako drastične mere sigurno je pripala muka od onih pratećih izliva emocija (i čega sve još ne) za vreme pres-konferencija.

U tome je, naravno, prednjačio lično predsednik Vučić, ali nije mnogo zaostajala ni premijerka Ana Brnabić, tako da su neka saopštenja bila u stilu „jedan brije, drugi ‘ladi“. Povremeno bi im se na sceni pridružio i još poneki ministar, sve prema ličnim sposobnostima za širenje verbalnog patosa i u okvirima raspoložive minutaže.

Svakome ko nije navikao da mu ovako ispiraju mozak dolazilo je da kaže: „Čoveče, reci u deset minuta šta si odlučio, biće dovoljno ako samo kažeš da si poslušao one pametnije i stručnije od sebe i pustiš ih da sami govore; zašto nas, pobogu, maltretiraš, kao da nam i bez toga nije dovoljno teško?“.

Ko je mislio da korona može da se pobedi i bez ovog tužno-smornog i na momente teško gledljivog šou programa, taj je ili mnogo naivan ili u vreme smetova kod Feketića i velikih poplava 2014. godine nije boravio u Srbiji. Sve je ovo bilo već viđeno i ranije, zato nije ni čudo što se ponovilo.

Međutim, tokom ovih medijskih seansi zbilo se i nešto što nije bilo baš očekivano, a to je jedno kratkotrajno i za sada samo verbalno šamaranje između naprednjaka i jednog dela njihovih vernih birača. Sa strane vladajućih političara to je imalo oblik ibijevske razočaranosti u svoj narod („Kakvi smo to ljudi?“), dok se glas onih drugih čuo samo sporadično, ali dovoljno da svima postane jasno da su penzioneri apel s najvišeg državnog i partijskog vrha, jednostavno iskulirali.

Došlo je, dakle, do male (?) naprsline u, kako je do sada izgledalo, veoma čvrstoj ‘ljubavi’ između aktuelne vlasti i jednog dela građana Srbije. Meni se učinilo kao da su spin-doktori i ostali dizajneri misli, reči i dela ljudi na vlasti bili pomalo zatečeni, kao da nisu znali šta bi za vreme vanrednog stanja trabalo da rade sa do juče veoma uspešnom taktikom svakolikog dodvoravanja narodu.

Poput roditelja koji su decu dugo smirivali jeftinim šećernim tablama i žele-bombonama, a sada je došlo vreme da ih vode stomatologu, a tamo decu moraju nekako da zadrže u zubarskoj stolici i da ih spreče da ne urlaju na sav glas ili (barem) da zubaru ne odgrizu koji prst.

Sada je već svima jasno da je populistička retorika kontraindikovana u slučajevima ozbiljne i opšte krize, kakva je suočavanje sa virusom Covid-19. Populizam funkcioniše dobro sve dok diktator uspeva da odloži naplatu dugova, ali kod borbe s virusima takvo odlaganje nije u rukama vlasti, njega kontroliše priroda, ona je ovde diktator.

Naprednjački populizam sada mora da bude suspendovan, barem na neko vreme, zato što od njega dok važi vanredno stanje ni stranka na vlasti nema nikakve koristi, već samo štete.

Svi oni koji gostuju kod Sarape, Marića, kao i oni drugi (polu)likovi iz Skupštine, koji su do sada bili veoma efikasni u širenju mržnje prema drugim nacijama, koji su umeli odlično da (nas) lažu kako smo najbolji i najlepši na svetu, koji su nekoga mogli čak i da ubede da je Zemlja ravna ploča, svi oni su, do jednog, danas mahom beskorisni, jer sada narod mora da zna pravu istinu i sve njene posledice.

Svi eksponenti mehanizma vladavine Napredne stranke i dalje rade na punoj nacionalnoj frekvenciji, ali oni nikada nisu bili nabaždareni na istinu, sad se to, kao bumerang, vraća naprednjacima u lice, ali i svima nama.

Mnogi iz redova vladajuće stranke i njihovog neposrednog bašibozuka nisu se u ovome najbolje snašli, iznenadilo ih je to što se istina slabo prima kod naroda koji je prethodno dobrano anesteziran slatkim lažima.

Oni na samom vrhu su morali odmah da improvizuju, pa je premijerka počela ljutito da se iščuđava i vrti glavom, dok je predsednik, čini se posve intuitivno, samo okrenuo patetiku na maksimum, pa ko izdrži – izdržaće i koronu.

Možda sam ovom kritikom upao u kontradikciju sa onime što sam rekao na početku ovog teksta, ali za to postoji ozbiljan razlog.

Naime, ovo teatralno prenemaganje naših političara – i to ne bilo kojih već onih koji su jači i od države – ne može biti banalan problem, ma koliko se mi tome samo podsmevali.

Možda sam ja neobjektivan i grešim kada kažem da je takva retorika krajnje neozbiljna i neodgovorna, ali u najmanju ruku imam pravo da postavim pitanje kome ona, takva kakva jeste, može da uliva poverenje?

Zato, narode, ko boga te molim, pusti patetiku političara, slušaj šta kažu doktori, kada (i ako) dođu do reči, nikako ne izlazi kad je zabranjeno, a kada nije, izađi samo nakratko i ako treba nekome da pomogneš, dogodi li se da ipak dobiješ virus – ne boj se, jer su daleko najveće šanse da ćeš ozdraviti, ali se zato potrudi da virus ne preneseš dalje, jer to je sada najvažnije.

A kad sve ovo prođe, seti se da smo virus pobedili samo onako kako je jedino i bilo moguće – znanjem.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.