Posledice filozofije nemaštine

Mr Dragan M. Kostić Ako je i bilo onih koji su lančani krah tenderskih postupaka u Srbiji smatrali slučajnošću, događanja oko prodaje JRB-a i RTB Bor definitivno će ih razuveriti. Kod prodaje JRB-a došlo je do nesvakidašnje situacije: neposredno nakon odustajanja najbolje rangiranog tenderskog ponuđača, odustao je i drugorangirani. Kod prodaje RTB Bor imamo pravi raritet: problem zbog kog je propao prvi, pojavio se i na ponovo raspisanom tenderu. Jasno je da o slučajnostima, u vidu spleta nesrećnih okolnosti, više ne može biti govora. Evidentno je postojanje sistemske greške.
Mi sami smo lansirali tezu kako je sve to posledica nedovoljnog iskustva sa tenderskim postupcima i, shodno tome, nedostatka odgovarajućih stručnih kadrova u toj oblasti. Teza je, najblaže rečeno, smešna. Principi tenderskog postupka su toliko poznati, tako razrađeni u stručnoj literaturi i bogatoj praksi, da i prosečan državni činovnik, uz malo truda može solidno ovladati njihovom primenom. Istovremeno, od učesnika na tenderima (uglavnom stranih) naslušali smo se najrazličitijih opravdanja za neispunjene a preuzete obaveze – od globalne kreditne krize do političke situacije u Srbiji. Posebno treba pomenuti postojanje onih koji ne kažu ništa već jednostavno nestanu, kao vrlo indikativno (detaljnije o tome nešto kasnije).
Zašto u tzv. razvijenom svetu dolazi do neuspeha tendera? Pre svega, tu je onaj najbanalniji razlog – nedostatak kupaca. Tender se, u principu, ne raspisuje ako unapred nema zainteresovanih. Zainteresovani se, ili sami unapred raspituju ili ih animirate tako što adekvatnim kompanijama šaljete informaciju o vašoj nameri da izvršite prodaju (obično to radi angažovana konsultantska firma). Postoje slučajevi da se tender raspisuje i kad ne postoji unapred iskazana zainteresovanost i to iz dva razloga: kad formalno obavljate neku zakonsku obavezu (na primer kod privatizacije) i kad odlučite da igrate na kartu sreće (javno publikovan tender ima veću probojnost). Za nas su interesantni slučajevi kod kojih unapred postoji jedan ili više zainteresovanih, a nakon objavljivanja tendera nema ni jedne zvanične ponude. Tu krivica može biti na obe strane. Kompanije ponekad prave lošu prvu (neobaveznu) procenu, koju ozbiljnom analizom nakon objavljivanja tendera koriguju i odustaju od učešća. Nasuprot tome, događa se i da informacija koja prethodi tenderu (kojom se animiraju kompanije) u nekoj od ključnih tačaka nije saglasna uslovima raspisanog tendera. Ove slučajeve uvek treba podrobno analizirati i ustanoviti razloge koji su doveli do neusaglašenosti i gubitka novca i vremena, posebno što se tu može raditi i o kažnjavanju nekog ko je iskazao zainteresovanost, a nije pristao na tajne dodatne „uslove“.
Tekstovi tendera (tenderski uslovi) mogu se, u praksi, „štelovati“ radi favorizovanja neke određene kompanije. Ali, to ne može ići do zone apsurda kao kod nekih drugih oblika. Najpoznatiji vid „štelovanja tendera“ zasniva se na eliminaciji opasnog konkurenta odabirom uslova koje moraju da ispune potencijalni kupci da bi se kvalifikovali za učešće na tenderu (recimo, iznos minimalne godišnje proizvodnje). Iz toga je lako zaključiti da tenderski postupak garantuje ravnopravnost u nastupu kompanijama slične specifične težine (osim u slučajevima krajnje drskosti sastavljača tendera).
Ali, zašto propadaju i tenderi kod kojih je već izvršen odabir najboljeg ponuđača? Pre svega, zato što se tu obično radi o pokušajima ubacivanja „nejakih“ kompanija u viši nivo, na kome su kompanije znatno veće specifične težine. To, samo po sebi, ne mora imati negativan predznak. Uspešna manja kompanija se može pojaviti kao kupac veće (obično u problemima), računajući na to da će od kreditora koji joj veruju dobiti podršku i za postojeći program oporavka „posrnule“ kompnije (najčešće na hipotekarnim osnovama). To je specifičan, vrlo delikatan postupak, u kojem se glavni akter može saplesti i o najmanju sitnicu. Nažalost, mnogo češće smo svedoci pokušaja nasilnog ubacivanja „nejakih“ na vrh tenderske liste. To pokušavaju kompanije koje su svesne da finansijski, a često ni stručno, objektivno nisu dorasle zadatku. Daju nerealno visoke ponude, vodeći se jednostavnom logikom „važno je ući u veliki posao, a kasnije ćemo se već snaći“. Unapred ne poseduju čvrstu finansijsku konstrukciju, već računaju da će tokom realizacije posla raznim mahinacijama baziranim na izmenama prvobitno ugovorenog, kao i radom u sivoj zakonskoj zoni, uspeti da za sebe ostvare veliki profit (po cenu propasti predmetne kompanije). Pri tome, mnogi od njih ozbiljno računaju i na dodatne mogućnosti koje im pruža korupcija.
Osnovni problem im je kako da premoste startnu prepreku i zadovolje finansijske uslove tendera. Naruku im ide kad je kompanija koju kupuju jako zadužena i kad je veliki deo sredstava namenjen investicijama. Ono što kod ozbiljnih učesnika tendera smanjuje iznos koji su spremni da ponude za samu kupovinu, kod njih proizvodi sasvim suprotan efekat. To su već pomenute kompanije, koje se nakon neuspešnih pokušaja da namaknu novac potreban za ispunjavanje preuzetih tenderskih obaveza jednostavno okrenu i nestanu. To su one kompanije koje se nakon neuspešnih pokušaja da namaknu novac pravdaju globalnom kreditnom krizom (kao da za nju nisu znali i pri davanju ponude) i političkom situacijom u Srbiji (kao da nisu izvršili prethodnu procenu rizika ulaganja). To su, zapravo, vrhunski majstori igre na ivici noža.
Filozofija nemaštine čini da prelazimo preko svega. Žmurimo na očigledne prekršaje tenderske procedure, jer kako da odbijemo nekog ko nam obećava da će dati znatno više para? Produžujemo rokove i radimo svakojake gimnastike samo da ih ne izgubimo. A, tako navlačimo još veću bedu na vrat. Polako, ali sigurno, postajemo zemlja sve privlačnija špekulantima svetskog glasa, koji su čuli da se ovde gazi osnovni postulat tenderskog postupka. On kaže da nikakve naknadne izmene prvobitnih tenderskih uslova nisu dozvoljene, jer učesnike dovode u neravnopravan položaj, pa tender automatski postaje neregularan. Naučimo da se ponašamo strogo poslovno. Da su tada efekti posla mnogo veći, dokazuje praksa razvijenijih zemalja.