Potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma vodi Srbiju u NATO

Potom smo čuli od Mogerinijeve da će uskoro pozvati Vučića i Tačija na razgovor u vezi s „poslednjom fazom pregovora“, a ubrzo zatim i datum – 18. juli. Sada i neki naši mediji govore upravo o tome – o poslednjoj fazi, ali ne i ogromna većina javnih i privatnih medija koji su pod kontrolom vladajuće oligarhije. Ipak, svi vide da je car go.

Drugo, saznali smo da će jedina tačka poslednje faze biti usvajanje teksta pravno obavezujućeg sporazuma. Zato i jeste poslednja faza. Gotovo.

Ali nije sve gotovo imajući u vidu posledice ovog čina naših vlasti. LJudi ne znaju šta ih sve još čeka. O tome kasnije.

Da krenemo od formalne strane. Ovo više nisu „briselski pregovori“. Ta faza je završena onako kako se očekivalo: Srbija je dala sve a zauzvrat nije dobila ništa. Ako Srbija, kao što kaže predsednik države, sada nema ništa na Kosovu, to je zato što su on i družina dali sve što je Srbija u pokrajini imala.

Pošto je ova faza završena, ide se na poslednju. U toj fazi osnovni predmet neće biti Prvi briselski sporazum, jer on je, kao što rekosmo realizovan, već prihvatanje teksta pravno obavezujućeg sporazuma, o čemu u Prvom briselskom sporazumu nema ni reči. Ta obaveza je deo šireg paketa koji se zove „normalizacija odnosa sa Kosovom“, čiji je Prvi briselski sporazum samo deo. Ovu obavezu Vlada Srbije prihvatila je još januara 2014. (dokument Vlade o Pregovaračkom okviru EU koji sadrži tačku 23 o pravno obavezujućem sporazumu).

Procedura poslednje faze neće se razlikovati od procedure Prvog briselskog sporazuma. Ni Srbija ni Kosovo neće istupati sa svojim platformama, već će razgovarati o tekstu koji će im biti podastrt. Teško da će i jedna i druga strana imati suštinskih primedbi u vezi datog dokumenta, ali će se koplja lomiti oko jedne nazavršene teme iz Prvog bris. sporazuma – zajednice srpskih opština. Biće to akcija posredničke, evropske, strane sa temom – spasavanje redova Vučića. On je, sa njihove tačke, zaista zaslužio bar neku prividnu koncesiju i zato će se posrednička strana potruditi da svog glavnog favorita, kosmetske Albance, odobrovolji za stvar koju su sami prihvatili Prvim bris. sporazumom. Sve navodi da će u tome uspeti. To je taj „kompromis“ kojim će Vučić mahati i prikazivati ga kao dobitak srpske strane.

Sada o posledicama. Ova operacija sa tačke gledišta zapadnih sila treba, po prvi put od kako su se upustile u pitanje Kosova i Metohije, da sačuva okvir međunarodnog prava. To će se postići aktom odricanja Srbije od dela svoje teritorije i to dokumentom međunarodnopravne snage – obavezujućim pravnim sporazumom. To će kukavni predstavnici Srbije učiniti! Jeste da će to učiniti nadljudskim naporima, ali ishod se neće dovesti u pitanje.

I tada će nastupiti ono što nas već čeka iza ugla. Najpre će, sada već priznata država Kosovo, dovršiti započeti posao u vezi formiranja oružanih snaga. To će se desiti samo nekoliko meseci posle stupanja na snagu, u Srbiji i na Kosovu, pravno obavezujućeg sporazuma. Odmah potom ova nova država započeće proceduru prijema u NATO savez. Ne treba sumnjati da će se ovaj posao završiti relativno brzo, koliko procedura prijema to zahteva, ali ne duže od dve godine.

I ako bi se pretpostavilo da će time stvar biti gotova, to bi značilo odustajanje od sagledavanja daljih posledica.

Da li će se svim ovim zaustaviti teritorijalni apetiti kosmetskih Albanaca? U ovoj stvari Kosovo više ne igra samostalnu ulogu, premda kosmetski Albanci i samostalno pretenduju na tri opštine na jugu Srbije. Sada stupa na scenu tiranska platforma (2017) o tzv. prirodnoj Albaniji. Ovaj dogovor na vrhu – albanskog premijera, kosovskog predsednika i predstavnika makedonskih Albanaca – ne treba potcenjivati, naprotiv. Oni nas sami na to podsećaju. Četrnaestog jula održan je sastanak albanskih odbornika tri opštine sa juga Srbije kada su zatražili da Priština zastupa njihove interese u poslednjoj fazi pregovora.

Srbija, sa licemernom podrškom Zapada i odsustvom podrške Rusije (pošto se sama odrekla Kosova), neće biti u stanju da se suprotstavi združenim albanskim teritorijalnim apetitima. Vladajući duh, ali i žezlo, totalnog pacifizma i evropeizma anesteziraće svaki patriotski pokušaj da se albansko širenje zaustavi. I tada će Vučić, još u okviru svog tekućeg mandata, opet naći zaštitničko rešenje – Srbija mora da uđe u NATO.

U takvoj situaciji ovo rešenje bi bilo realno. Pošto se članice NATO saveza međusobno ne napadaju, niti ratuju oko granica, Srbija bi realno mogla da zaštiti svoje krnje granice samo članstvom u NATO. Posle očekivane panike na jugu Srbije u vezi s upadom sa Kosova, aktivne podrške Albanaca iz tog područja, posle solidarnosti ostatka Srbije koja ovoga puta ne bi bila bez zvanične podrške, a ne kao danas, Vučićevo rešenje došlo bi kao melem na ranu. On bi svojom odlukom o pristupanju NATO-u legitimizovao danas neshvatljiv čin predaje Kosova, pa u dobroj meri i oprao svoju noviju prošlost.

Sve počinje prihvatanjem pravno obavezujućeg sporazuma i završava definitivnom pobedom NATO saveza u regionu i to u doba visoke krize zapadne globalne politike.

Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije