Povratak neotpisanog Nebojše Pavkovića

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponosno je obznanio širokoj javnosti da će se osuđeni ratni zločinac Nebojša Pavković uskoro vratiti u svoju zemlju. Navodno je pušten zbog narušenog zdravstvenog stanja, a naš pozlaćeni vođa mu pritom želi „dug život i bolje zdravlje“.

Faktografija veli sledeće: Pavković, oficir koji je karijeru započeo u JNA, a od 1994. bio raspoređen u Prištinski korpus. Od 1998. postaje komandant vojnih operacija na Kosovu i Metohiji. Krajem 2003. godine Haški tribunal podiže optužnicu protiv njega i niza drugih generala, a već 2005. Pavković odlazi u Hag kao optuženik za ratne zločine. Četiri godine kasnije, 2009, stigla je i presuda – kriv po svim tačkama. Dvadeset dve godine zatvora za deportacije, prisilna premeštanja, ubistva, progone i druga nehumana dela nad albanskim stanovništvom na Kosovu. U istom postupku osuđeni su i Vladimir Lazarević, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić. Prvooptuženi Slobodan Milošević nije dočekao presudu – umro je u pritvoru – dok je tadašnji predsednik Srbije, Milan Milutinović, oslobođen svih optužbi.

Međutim, čemu sve to sada, zapitaće se neko iz publike? Čemu gromoglasno aplaudiranje našeg gospodara i njegovih satrapa zbog puštanja ličnosti koja će, eventualno, biti samo deo smetlišta istorije? NJegova uloga, nažalost, nije prestala Miloševićevim padom Petog oktobra, Pavković je svoj vojnički posao nastavio i pod novim, tobože demokratskim vlastima, čisto da bude i to jasno.

Za one koji su eventualno pali s Marsa, vredi se podsetiti; dakle, tokom devedesetih Miloševićeva vlast sprovodila je sistematsku represiju nad Albancima na Kosovu. Bila je to, gotovo nesumnjivo, najveća segregacija viđena na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Državni aparat upravljao je polugama koje su proizvodile manijakalnu mržnju i prezir prema albanskom stanovništvu. Ceo onaj levijatan što je gutao živote u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, od Vukovara do Srebrenice, u tom trenutku prešaltao se na Kosovo.

Vojska i policija Srbije, oslonjene na paravojne hijene, sprovele su čitav niz zločina: od masovnih streljanja i silovanja, preko deportacija i etničkog čišćenja, do prisilnog iseljavanja stotina hiljada Albanaca sa Kosova. Popis zločina je dug – masakri u Gornjem Obrinju i Dubravi, krvava tačka u Račku, ubistvo braće Bitići, kao i likvidacija mladih Srba u kafiću „Panda“. Paralelno su išla rušenja džamija, paljenja i pljačkanja, ostavljajući za sobom opustošenu zemlju. Sve to na kraju je proizvelo radikalizaciju otpora među Albancima i ubrzalo proces koji je završio proglašenjem kosovske nezavisnosti.

Bilo kako bilo, Pavković je danas u potpunosti nebitna ličnost. NJegovim radom i delom baviće se tek poneki čudak ili jeretik, ali njegova uloga u ovoj naprednjačkoj laboratoriji ima simboličku vrednost. Jer Kosovo, za koje se on navodno borio, svih ovih decenija funkcionisalo je kao šok-bomba i kao paravan za sveopštu pljačku.

Budimo pošteni prema sebi, naime, Kosovo je već decenijama idealan izgovor svakoj vlasti koja je želela da prikrije sopstvenu otimačinu. Dok se mase hrane mitovima, guslama i epskom ludilu, iza zavese su se umnožavali milioni, otimala svojina, gasila i preprodavala preduzeća i uništavala praktično radnička klasa.

Srpskosvetaški košmar, da se odmah tu razumemo, nije bio samo beskrajni univerzum mržnje – nacionalizam je tu služio kao opijum – već je u pozadini tinjao megalomanski finansijski projekat – pogonjen masovnim grobnicama, hladnjačama i etničkim čišćenjem u svom temelju – koji se suštinski bavio ekonomskim rastakanjem zemlje i devastacijom društva kako bi jedna klasa izuzetnih zlikovaca mogla da bude ultrabogata. Taj projekat je i dan-danas živ.

Zbog toga se predsednik Srbije i raduje našem i vašem Pavkoviću. Ne zato što je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu – to je praktično išlo uz rok službe – već zato što je revnosno radio na tome da se sve političke elite, posle tog inferna, udobno smeste u svoje položaje, te da za svaki svoj marifetluk mogu lagano i bez problema da skliznu u kosovsku ezoteriju i nacionalistički mistizam.

Pavković je, zapravo, bio izvođač radova – još jedna figura koja je krčila put rođenju ovde multimilionerske političko-biznis klase. Kako da mu se i ne raduju? Može se slobodno reći da je ostareli i bolesni general jedan od počasnih prvoboraca ove i ovakve SNSrbije, zalivene krvlju, na čijim su temeljima nikle kule, jahte i politički tronovi savremene elite.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.